налази се његов предговор, као и поговор, уз изводе из Закона Новог Брда, знаменитог рударског центра.
Осим ових дела, књижевном наслеђу Стефана Лазаревића припадају и повеље, а посебно њихови уводни делови - аренге, које носе снажан песнички и философски тон. Познато је да је Деспот Стефан издао већи број владарских повеља. До нас је дошло неколико ових Деспотових даровница, међу којима су повеље манастиру Хиландар, Повеља деспотици Јевпраксији, Повеља манастиру Милешева,
Повеља манастирима Тисмана и Водица, Повеља светогорском манастиру Светог Пантелејмона - Русику, Повеља манастиру Ватопед и повеље манастиру Велика Лавра... Нажалост, нису сачуване све повеље Деспота Стефана: примера ради, из Житија Деспота Стефана које је писао Деспотов савременик Константин Философ познат нам је одломак из његове повеље Београду, но повеља није сачувана. И неке друге повеље, попут повеље манастиру Манасија - Ресава, нису сачуване.
Деспотовој књижевној делатности припадају и његова писма - сачувано је педесетак писама које су у преписци разменили Деспот Стефан и Дубровчани (објавио их је Александар Младеновић). Поред повеља и писама Дубровчанима, сачуван је и одређени број писама Деспота Стефана писаних на латинском језику - упућених углавном његовим поданицима и другим личностима у Угарској, попут писма бискупу Стефану Упориjу писаног у Крушевцу 18. фебруара 1417. године, или писма Стефану Реметском писаног у Београду, или писма Деспотовим представницима у Сатмарској жупанији Стефану Реметском и Бенедикту Химфију Млађем писаног у Баточини, или писма о правима Павлинског манастира Светог Лаврентија код Будима које је Деспот Стефан послао својим угарским службеницима из Будима 15. јуна 1424. године, или исправе Деспота Стефана о годишњем сајму у граду Мункачу писане у Некудиму 6. маја 1427. године.
Деспот Стефан Лазаревић није био само велики владар, већ и стуб српске књижевности и уметности. Као човек изузетне учености, окупљао је писце и мислиоце, како домаће, тако и стране, не само као њихов заштитник већ и као један од њих. Из његове писане заоставштине види се да је имао и књижевног дара. Преводио је са грчког и стварао оригинална дела.
Захваљујући њему, његовом залагању, његовом труду и покровитељству, српска писменост и култура нису изгубиле своје вишевековне корене. И у стваралаштву Деспота Стефана налазимо трагове обнове која је цветала у његово време. У Повељи манастиру Хиландар из 1406. године, Деспот сведочи о новом златном добу, позивајући се на библијске речи Пророка Исаије: „И обновише се острва и ново небо и нова земља...“ (Ис. 65, 17; 66, 22). Након времена страдања, Србија је била спремна за духовни и политички препород.