Свети Деспот Стефан Лазаревић, у српском културном и историјском памћењу познат и као Стефан Високи (1377–1427), оснивач и ктитор манастира Манасија, био је син српскога кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. Владао је српским земљама у суморним временима која су наступила после Косовског боја. До 1402. године носио је титулу кнеза, а након тога постао је деспот, и наредних четврт века владао је српском Деспотовином. За време његове владавине, упркос неповољним приликама, непријатељствима и освајачким тежњама са разних страна, српске земље доживеле су обнову и процват уметности, културе, књижевности, градитељства, привреде, науке и духовности. Овај јединствени војсковођа, политичар, дипломата, писац и песник, молитвеник и хришћански мудрац, благоверни ктитор велелепних цркава и богољубиви владар, успео је да у тешким временима сачува свој народ и отаџбину, али и много више од тога — да изгради и сачува заједницу са Богом, те да у црквеном и народном сећању остане упамћен као пријатељ Божији — Свети Деспот.
Свети Деспот Стефан Лазаревић, у српском културном и историјском памћењу познат и као Стефан Високи (1377–1427), оснивач и ктитор манастира Манасија, био је владар српских земаља и син српског Светог Кнеза Лазара Хребељановића (око 1329– 1389) и кнегиње Милице (око 1335–1405), познате по свом познијем монашком имену као Света Евгенија — Ефросинија. До 1402. године, Стефан је носио титулу кнеза, а након тога постао је деспот, и наредних четврт века владао је српском Деспотовином. За време његове владавине, упркос неповољним приликама, непријатељствима и освајачким тежњама са разних страна, српске земље доживеле су обнову и процват уметности, културе, књижевности, градитељства, привреде, науке и духовности. Овај јединствени војсковођа, политичар, дипломата, писац и песник, молитвеник и хришћански мудрац, благоверни ктитор велелепних цркава и богољубиви владар, успео је да у тешким временима сачува свој народ и отаџбину, али и много више од тога — да
изгради и сачува заједницу са Богом, те да у црквеном и народном сећању остане упамћен као пријатељ Божији — Свети Деспот.
Стефан је рођен 1377. године у престоници Моравске Србије, Крушевцу. Његов отац био је кнез Лазар Хребељановић, последњи независни владар Србије, а мајка Милица потицала је из угашене царске династије Немањића. Кнез Лазар и кнегиња Милица родили су више кћери и синова; из историјских извора позната су нам имена њихових пет кћери и тројице синова. Претпоставља се да је најстарија њихова ћерка била Мара (Лазаревић Бранковић, ?–1426), супруга Вука Бранковића (око 1345–1398) и мајка Гргура Вуковића Бранковића (?–1408), Ђурђа Бранковића (1377–1456) и Лазара Вуковића Бранковића (око 1378–1410); за њом су Лазар и Милица добили ћерку по имену Драгана (Лазаревић [Шишман?], ?– после 1396), вероватно супругу бугарског цара Ивана Шишмана (око 1350–1395) или можда супругу његовог сина Александра Шишмана (?–1418). Претпоставља се да се после ње родила Јела, односно Јелена (Лазаревић Балшић Косача, око 1365/1371–1443), супруга Ђурађа II Балшића (†1403) и мајка Балше III Балшића (1387–1421), те доцније супруга Сандаља Хранића Косаче (око 1370–1435). Лазар и Милица имали су и ћерку која се звала Теодора (Лазаревић Горјански, † пре 1405), која је била прва супруга угарског великаша Николе II Гаре [Горјанског] (Miklós Garai II, око 1366–1433). Њихова (како се претпоставља) најмлађа ћерка била је Оливера (око 1375–1444), која се у изворима помиње и као Деспина; тако је примера ради назива Константин Михаиловић (око 1435–1501), а под тим именом помиње се и у дубровачким изворима. Потом је 1377. године рођен првенац син Лазара и Милице, који је понео име Стефан, већ по традицији српских владарских породица средњег века. За њим су благоверни родитељи добили и Вука (1380–1410), и Добровоја — најмлађег сина који се помиње у Житију Деспота Стефана [ЖДС 16], биографији Деспотовој коју је убрзо по Стефановом упокојењу саставио Константин Философ (око 1380–1431); претпоставља се да се најмлађи Деспотов брат упокојио као дете или врло млад, будући да се не помиње у другим изворима. Поменуто Житије
јесте један од основних извора из којег се упознајемо са животом и деловањем Светог Деспота Стефана Лазаревића; постоји срећом још велики број извора, од којих ћемо у овом кратком прегледу поменути тек неке.
Српска кнежевина остала је без свога богољубивог владара када је Стефанов отац Свети Кнез Лазар положио свој живот за крст часни у Косовском боју на Видовдан 1389. године. Иако су поред владара Срби тада изгубили и своје најбоље синове, и своју независност, иако је размера косовске трагедије страховита, није било изгубљено све. Сачувана је српска државност, а сачуван је пре свега пламен вере и културе који није угашен ни после толико векова — захваљујући између осталога и богомудром и благочеством славном Деспоту српском. Успон кнеза Лазара Хребељановића представљао је важан корак ка уједињавању расцепканих српских области. Ослањајући се на старе традиције, Свети Кнез Лазар водио је политику која није само јачала унутрашњу кохезију српских земаља, већ је поставила основе за стварање снажне одбране против иноверних освајача са истока. Његово наслеђе и политичка визија
настављени су кроз деловање његовог сина, Стефана Лазаревића. Стефан је у политичкој историји српског средњовековља заузео значајно место, доприносећи како очувању територијалне целовитости тако и културном и духовном развоју земље. Његова владавина представља један од најуспешнијих периода у српској историји, у којем је српска држава, и поред тешких околности, успела да одржи своју независност и углед у међународним односима.
Српске области после Косовског боја
После смрти кнеза Лазара, Моравска Србија нашла се у тешкој ситуацији. Земља је била окружена моћним суседима, док су њене војне снаге биле знатно ослабљене поразом у Косовској бици. У овим тешким и неизвесним приликама, као најстарији Лазарев син Стефан је наследио власт. Будући млад — имао је тада 12 година — најпре није владао самостално, већ је неколико наредних година регент била његова мајка Милица.