О манастиру
Манастир Манасија, познат и под својим старијим именом Ресава, налази се на десној обали реке Ресаве у близини Деспотовца. Задужбина је Светог Деспота Стефана Лазаревића, сина српског Светог Кнеза Лазара и кнегиње Милице. Изградња је започета 1406. или 1407. године, а довршена освећењем Цркве Свете Тројице 15. маја 1418. године. Манасија је јединствено ремек-дело српске средњовековне архитектуре и уметности, опасана бедемима са кулама.
ИСТОРИЈА МАНАСИЈЕ
Судбина манастира
Током векова после оснивања, Манасија је пролазила кроз тешка искушења. Тешко пострадавши под Османлијама, осим Цркве Свете Тројице — веома оштећене — и голих зидова манасијске трпезарије, ниједан од првобитних објеката за монашки живот није сачуван. Монашки живот у манастиру постепено је замро.
Од 19. века, откако је манастир обновљен, монаси су поново почели да граде конаке и друге грађевине. Данас је Манасија жива монашка заједница, а у Цркви Свете Тројице и даље почивају мошти Светог Деспота Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара и ктитора ове задужбине.
ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕИсторијат
Почиње изградња манастира Манасије као задужбине српског деспота Стефана Лазаревића. Подигнути су црква, манастирски конаци и снажно утврђење са кулама.
Завршено је грађење одбрамбеног утврђења са 11 кула и бедемима дебљине до 3,5 метра. Манасија постаје и духовна и војна тврђава српске деспотовине.
Деспот Стефан Лазаревић умире и бива сахрањен у цркви Свете Тројице у Манасији. Monastery постаје његово вечно почивалиште.
У Манасији цвета Ресавска правописна и преписивачка школа под покровитељством Деспота Стефана. Монаси сабирају грчке свитке са Свете Горе и из Византије, стварајући значајна дела српске средњовековне писмености.
Турске снаге пљачкају и оштећују манстир. Упркос разарањима, монашка заједница наставља да живи и ради у Манасији.
Кроз неколико векова, Манасија пролази кроз вишеструке обнове. Рестаурисане су цркве, фреске и бедеми, враћајући бившу славу овог духовног центра.
Манасија је проглашена споменик културе од изузетног значаја. Сваке године хиљаде посетилаца из целог света долазе да погледају фреске, утврђење и духовно наслеђе овог јединственог места.
Манастир Манасија данас
У порти Манасије, поред Цркве Свете Тројице, данас се налазе неколика здања у којима се одвија живот монашке заједнице. Здање старог монашког конака, наслоњено на бедем, под једноводним кровом од бибер-црепа, постојано одолева променама.
Манасија је проглашена спомеником културе од изузетног значаја. Спроводе се конзерваторски радови на обнови зидина, кула и Цркве Свете Тројице.
Манасија је жива монашка заједница и отворена је за поклонике и посетиоце. Сваке године хиљаде верника и путника долазе да поклоне главу пред моштима Светог Деспота и осете дух старе и вечне Ресаве.
МАНАСИЈА ДАНАС
Куле
Утврђење Манасије обухвата дванаест кула, повезаних снажним бедемима. Изузев Деспотове куле, куле имају приземље, шест спратова и шетну стазу са озупченим круништем. Машикуле — ретки елементи одбране у српском средњем веку — красе куле и бедеме Ресаве.
Унутрашност
Унутар зидина налазили су се конаци, трпезарија, и централна Црква Свете Тројице. Архитектура целог комплекса сведочи о врхунском мајсторству мајстора које је Деспот Стефан проналазио на разним странама.
Положај
Захваљујући снажним зидинама и складно осмишљеним одбрамбеним решењима, утврђење Манасије данас важи за најбоље очувану фортификациону целину средњовековне Србије.
Значај Манасије
Манасија је задужбина Светог Деспота Стефана и место сабора ученог монаштва — у њеним зидинама цветала је Ресавска школа, а рукописи настали ту утицали су на писменост целог православног света. Рукописи и језички стандарди настали у Манасији утицали су на развој писмености у Русији, Бугарској и Румунији.
Данас Манасија није само историјски споменик, већ и жива монашка заједница у којој се непрекидно чува и преноси духовно и културно наслеђе српског народа.
РЕСАВСКА ШКОЛА