Али Деспот Стефан није био само визионар у речима - својом делатношћу је градио нови свет. Подизао је храмове, штитио књижевнике и уметнике, отварао школе и склоништа за монахе и мислиоце који су бежали пред турском најездом. Као некада Стефан Првовенчани, и он је био мудри владар који је, упркос ранама времена, успео да Српство уздигне, обнови уметност и утемељи будућност писане речи.
У поменутој Хиландарској повељи, Деспот Стефан Лазаревић узноси захвалност Господу што му је, упркос свим искушењима, па и оним што воде у смрт, дарована снага да обнови своју земљу и поведе је путем спасења. Свесно носећи бреме времена, он моли Бога да казни све који би се дрзнули да разоре његов труд и униште оно што је с великом љубављу и пожртвовањем подигао. Као и његови славни преци, и он гледа у Будући век, размишљајући о страдању које може задесити човека ако му је живот испуњен гресима. Не заборавља ни грехе прошлости, који су довели до пада српског царства и турске најезде. Зато у својој повељи упућује молбу свима који ће у будућности бринути о манастиру, без обзира на њихово порекло, јер може се десити да дође владар, како каже, „због грехова наших, туђ нашему племену“. Заклиње их именом Христовим да не дозволе да оно што је даровану манастиру буде разорено, односно да манастир и његови поседи буду сачувани.
Сличну молбу - али и клетву - изриче у Повељи манастиру Милешева. Ко се усуди да упропасти или измени његово дело, нека га, вели, разори сам Бог и нека му уместо заштите Свети Симеон и Свети Сава буду противници, како на овом, тако и на оном свету.
Као и у другим књижевним делима, у својим повељама Деспот Стефан често цитира Свето Писмо, а још чешће алудира на библијски текст. Међу библијским књигама које наводи истакнуто место заузимају списи Апостола Павла - Посланица Римљанима и 2.
Посланица Коринћанима, као и Јеванђеља по Јовану и Матеју, и Књига Пророка Исаије - све у повељама упућеним манастиру Хиландар; у Повељи манастиру Светог Пантелејмона из 1395. године наводи такође Посланицу Римљанима, Јеванђеље по Јовану, и Псалтир Цара Давида; Приче Соломонове у Повељи манастиру Милешева; у Повељи деспотици Јевпраксији цитира Јеванђеље по Матеју и парафразира Псалтир; алузије на Псалтир срећу се и у Повељи манастирима Тисмана и Водица, као и у повељама Великој Лаври, у којима поред Псалтира Деспот Стефан и наводи Књигу Изласка, Приче Соломонове, Јеванђеље по Матеју и 2.
Саборну Посланицу Апостола Петра, парафразирајући Јеванђеље по Матеју, Јеванђеље по Марку и Јеванђеље по Луки, алудирајући и на друге библијске књиге; Повеља Ватопеду наводи формулације из дела Светих Отаца и богослужења Православне Цркве, али и Псалтир и Откривење Јованово, уз парафразирање Јеванђеља по Матеју, Марку и Луки.
Што се цитата из Светог Писма у књижевним радовима Стефана Лазаревића тиче, Слово љубве је катена библијских стихова, алузија и слика: ове чињенице