Манастир Тисмана у Румунији, који данас припада Крајовској архиепископији Румунске Православне Цркве, једна је од значајнијих светиња у Влашкој. Тисмански манастир основао је уз помоћ српског Кнеза Лазара монах Никодим Тисмански (1310–1406), родом вероватно из Новог Брда, према предању Лазарев рођак — што би могло објаснити чињеницу да је Кнез Лазар управо монаха Никодима 1375. године одредио за тумача, тј. преводиоца делегације која била ангажована на решавању спора између Пећке и Цариградске Патријаршије.
Српски Кнез Лазар пружио је финансијску подршку за изградњу манастира са оне стране Дунава, у Влашкој, па је српски монах Никодим, познат и под презименом Грчић, уз Кнежеве прилоге и помоћ основао и манастир Водица, који се налази са румунске стране Дунава, отприлике наспрам данашњег Кладова. У литератури се срећу тврдње да је Свети Никодим Тисмански у оквиру манастира Тисмана основао и прву писарску (калиграфску) и монашку школу у Влашкој; иначе је манастирска библиотека чувала најстарије влашке рукописе. Извесно је да се по оснивању манастира Водица и Тисмана, те манастира Козије и Њамц, које су основали Никодимови ученици, у Влашкој развија преписивачка делатност са српских и бугарских предложака, што ће касније створити услове да се у те области шире утицаји Ресавске школе.
Занимљиво је да је управо у манастиру Њамц сачувана једна од књига у којој је записано да је припадала Деспоту Стефану Лазаревићу — у питању је Тумачење Јеванђеља по Марку Блаженог Теофилакта Охридског [ССЗН 242].
Манастири Тисмана и Водица су и у време српске Деспотовина одржавали тесне везе са српским владарем. Сачувана је повеља Деспота Стефана којом је он 1406. године, после невоља изазваних турским освајањима које су прошле, обновио ове манастире, вратио им и потврдио поседе, поправио им разрушене метохе и богато их даровао. Ова повеља почиње речима које величају Божије милосрђе, наглашавајући како Бог не напушта своје изабранике у невољи; Бог је омогућио својем народу да пређе из потчињености у слободу, а Деспоту Стефану са нижег престола на виши.
У повељи Деспот напомиње да су ови манастири основани уз подршку његовог оца Кнеза Лазара, и да су Црква Пресвете Богородице на Тисмани и Црква Светог Антонија