nâshâh, „заборавити“, односно „чинити да се заборави“ (референца H5382 код Стронга); у традиционалном схватању, узима се да се етимолошки ово име налази у вези са отпуштањем грехова које покајање подразумева. У новозаветном изворном тексту, ово име на грчком гласи Μανασσῆς (референца G3128 у Стронговом Грчком речнику Новог Завета). Занимљиво је значење речи која звучи потпуно исто на санскриту (као и на хиндију, на дравидским језицима и у непалском језику), где је ова реч (Manasija — मनिसज) именица, и може значити љубав, као и оно што је рођено у уму или срцу — умно, духовно и срдачно. Манасија је међутим име још једне знамените библијске личности — сина првенца Јосифа и Асенете (уп. Пост. 41, 50–51; 46, 20; 48, 18), којег је усиновио његов деда, праотац Јаков (уп. Пост. 48, 1–20), односно име родоначелника једнога од дванаест израиљских племена, тј. Манасијиног племена (уп. Бр. 1, 34–35; 26, 28–34; ИНав. 13, 29– 31; Откр. 7, 6); одређени аутори претпоставили су да је надимак Светог Деспота Стефана био повезан са овим Манасијом, односно да је име библијског
родоначелника једног јеврејског племена постало и назив манастира Ресава. Тако је српски историчар уметности, академик Светозар Радојчић (1909–1978), запазивши како Константин Философ у Житију Деспота Стефана прећуткује име манастира, устврдио да је његово име већ у време градње било Манасија. Радојчић износи претпоставку да је ресавској тврђави назив Манасија наденут у складу са оновременим праксама и обичајима; још, он сматра да се овим именом исказују јединство манастирске цркве и тврђаве. Образлажући своју тезу Радојчић пише: „Име Манасија сасвим је у духу тадашњег западњачког називања тврђава. И у Француској постоји Манасија: Tour de Manassès de Garlande. Алузија на име старозаветног Манасије, сина Јосифовог, очевидно се везује за она места у књизи Исуса Навина у којима се говори о зидању великог олтара на граници Ханана на обали Јордана.“ На Радојчићеву тезу касније су се позивали и други аутори; ова претпоставка, међутим, не нуди објашњење зашто се Свети Деспот назива другим Манасијом по „слаткоречивости“. Овај украсни придев могао би се међутим повезати са Константином Манасијом, односно са личношћу једног средњовековног источноримског писца из 12. века (Κωνσταντῖνος Μανασσῆς, око 1130–1187), аутора врло популарне и већ средином 14. века на словенске језике преведене Хронике, литерате и доцније епископа, напослетку митрополита Нафпактоса, но опет није јасно да ли преводилац Књига о царевима Деспота Стефана Лазаревића пореди са овим чувеним писцем; у литератури се свакако срећу различита објашњења. Правник и историчар књижевности, академик Андра Николић (1853–1918) сматрао је да је Деспот Стефан називан Манасијом управо по овом источноримском ствараоцу из 12. века. Он је такође заступао мишљење да је назив Манасија за ресавски манастир древан. Николић пише: „Знајући, дакле, да је деспот Стефан Лазаревић још за живота називан другим Манасијом, и имајући на уму да је он подигао Ресаву, у којој је и сахрањен, разумећемо зашто је његова задужбина названа Манасијом. Овде је, као што се види, почасно име ктитора и основаоца прешло на његову задужбину, вероватно у свези с поменом гроба његова.