Занимљиво је да у Румунији постоје два села са именом Манасија — једно у општини Чернатешти (рум. Cernăteşti) у округу Бузау (рум. Buzău), а друго у општини Манасија у округу Јаломица (рум. Ialomiţa); у овом другом селу налази се Црква Вазнесења Господњег (рум. Biserica „Înălțarea Domnului” din Manasia) из 1842. године, задужбина Јеврема Обреновића (1790–1856), најмлађег брата књаза Милоша (1780–1860). Постоји још једна особеност у вези са називањем манастира Манасија. Ресавски манастир је у Београдском летопису I поменут као „нова лавра Ресава, Свете Тројице“ [ССРЛ 625б]. Овакво именовање упућује на јединствено место које је манастир Манасија заузимао у српским црквеним и културним околностима свога доба. Манасија је подигнута као сложени манастирски комплекс, као својеврсни монашки град. Монументалност овог манастира сведочи о истакнутој улози која му је намењена од
оснивања, и у том смислу не изненађује чињеница да се како сведочи српско рукописно предање Манасија сматра лавром. Због своје изузетности, због своје велелепности и грандиозности, због истакнутог места које заузима у српском грађевинарству, у српском културном и црквеном контексту, манастир Манасија назива се и царским. Из литературе се може видети како је овај придев за манастир Манасија коришћен још у 19. веку. Тако Јоаким Вујић, наводећи у својем путопису основне податке о манастиру Манасија, задужбину Светог Деспота Стефана назива царским манастиром, и пише следеће: „Ово е еданъ царскїй манастирь, кога основатель быо е Деспотъ Стефанъ Кнеза Лазара сынъ“. И други аутори из прошлости манастир Манасија називали су царским. За Евгенија Симеоновића, Манасија је „једна од најзнаменитијих задужбина српских краљева и царева“ још упечатљивије, за Јосифа Веселића Манасија је једна од најзнаменитијих задужбина „српских царева“. Према класификацији из друге половине 19. века, којом су српски манастири били по својој важности распоређени у три категорије, манастир Манасија био је у оквиру Београдске епархије по значају разврстан у прву групу, односно групу најзначајнијих манастира, као царска задужбина — лавра, уз манастире Горњак, Каленић и Раваница. У статистичким прегледима и шематизмима из тог периода, манастир Манасија се у другој половини 19. века назива царским манастиром — лавром, што се може видети у ондашњим државним календарима, што с друге стране потврђују истраживања Љ. Поповића, Г. Бојковића и Н. Ђокића, и других истраживача. Ова категоризација манастира Манасија као царске задужбине — лавре пренета је у наредно столеће, те се Манасија тако назива и у публикацијама из 20. века. Тако је манастир Манасија у литератури од лавре и царскога манастира постао познат и као царска лавра. Овакав назив наравно није историчан, али не би га требало разумети као историјски фалсификат — већ пре као поетичан израз. Наиме, аутори који су у прошлости за манастир Манасија први користили придев „царски“ чинили су то желећи да подвуку како је Манасија владарска задужбина.
Ови аутори нису мислили да ишта фалсификују (напротив — они су се трудили да колико је могуће расветле прошлост манастира). Ови аутори желели су да нагласе културни и историјски значај манастира. У том смислу, такве речи и такве изразе требало би разумети не на акрибички начин већ уметнички, песнички, метаисторијски — као поетично изражавање дивљења ових аутора, у служби подвлачења велелепности манастира Манасија, или ради наглашавања његовог изузетног значаја и посебног места у историји српске црквености и културе.