Светогорски манастир Ватопед био је манастир у којем су једно време крајем 12. века, пре оснивања манастира Хиландар, као чланови монашке обитељи живели Свети Сава, доцније први српски архиепископ, и његов отац Свети Симеон Мироточиви. У Ватопеду су, наводи се у изворима, њих двојица обновили опустеле скитове и подигли нове грађевине, келије и конаке. Када су нешто касније њих двојица напустили Ватопед и основали нови, самостални манастир — Хиландар — снажне везе између ова два манастира су опстале, и трају до данас. Везе српских владара и српског народа са Ватопедом такође су остале јаке. После Светог Симеона и Светог Саве, значајни добротвори манастира Ватопед били су цар Стефан Душан (сачуване су две његове хрисовуље издате манастиру Ватопед), деспот Јован Угљеша Мрњавчевић (сачуване су две његове повеље Ватопеду), Деспот Стефан Лазаревић, деспот Ђурађ Бранковић и челник Радич, властелин из доба српске Деспотовине.
Група ватопедских монаха, предвођена игуманом јеромонахом Генадијем, дошла је код српског благочестивог Деспота Стефана. Том приликом, Деспот је одлучио да манастиру сваке године уступи део прихода од царине у Новом Брду — шездесет литара сребра (око 20 кг), подељених на два дела: тридесет литара за Божић и тридесет литара за празник Светих Апостола Петра и Павла. Поред тога, даровао је манастиру Ватопед село Копривницу, ослобађајући његове становнике државних обавеза. Деспот је одредио да овај дар остане на снази до краја његовог живота и позвао своје наследнике да га без измена потврде и очувају. И заиста, десетак година касније, деспот Ђурађ Бранковић је својом повељом, издатом по упокојењу Деспота Стефана 1427. или 1428. године, потврдио ватопедске приходе које је манастиру завештао „христољубиви светопочивши Деспот Стефан“, како каже, пошто су му ватопедски монаси донели „хрисовуљу светопочившег господара“ у вези са годишњим приходом од новобрдске царине у износу од 60 литара сребра, као и селом Копривница.
Повеља Деспота Стефана манастиру Ватопед из 1417. године написана је на пергаменту. Оригинал ове повеље налази се у ризници манастира Ватопед. Постоји и превод ове повеље на грчки, такође из 1417. године. Повељу је најпре издао Василиј Регељ (Василий Эдуардович Регель, 1857–1932), а после њега су је проучавали и објавили текст ове повеље Михаило Ласкарис (Michel Th. Lascaris, 1903–1965),