Манастир Манасија: историја

Сакривена тамом векова протеклих под османлијским ропством, историја манастира Ресава у доба туркократије остаје непозната. Постоји мали број извора у којима се помиње ресавски манастир. Из кратких историјских бележака које су сачуване бљесне тек понеки детаљ, који не доприноси одгонетању историје манастира Манасија у некој значајнијој мери. Тако улцињски римокатолички бискуп Мартин Сегон († око 1485) у свом извештају римском папи Сиксту V (1414–1484) писаном 1481. године помиње славну цркву ресавску као гробницу краљева и чувених кнежева [МС II, 1 (87) (221– 222, 243)].¹³ Константин Михаиловић из Островице (око 1435–1501) у својим успоменама писаним око 1498. године наводи како у манастиру Ресава почива Деспот Стефан [КМ XX].¹⁴ Исто потврђују и Родослов сремских Бранковића са краја 15. или почетка 16. века [РСБ 163], и Руски хронограф из 1512. године [РХ 204 (427, 429) (262–263, 268– 269)]. Из других извора сазнајемо да је испод ресавске тврђаве, поред реке Ресаве, санџакбег Али-бег Михалоглу (1425–1500/1507) крајем 15. века, најкасније негде око 1500. године саградио хамам.¹⁵ Феликс Петанчић (око 1455–1517) у свом опису српских крајева под турском влашћу из 1501. године, ослањајући се на Сегонов извештај помиње славну ресавску цркву као гробно место Деспота Стефана [ФП 6].¹⁶ С друге стране, у сумарном дефтеру Смедеревског санџака из 1498. године као ни у турском попису из 1516. године нема помена ресавских монаха.¹⁷ Према сумарном дефтеру Крушевачког санџака из 1516. године,¹⁸ посаду тврђаве Ресава којом је заповедао диздар Јусуф чинило је 54 муслимана (међу којима се налазио имам и хатиб Хајрудин, а уз њега и мујезин Махмуд), и један хришћанин, по имену Богдан [СДКС 302– 307; 564–570].¹⁹ Помен имама и хатиба у турским пописима наводи на претпоставку да је у ресавској тврђави или њеној близини постојала џамија, но није познато да ли је у неком тренутку манастирска црква била претворена у муслиманску богомољу. У тврђави је постојала и исламска заклада: према сумарном попису Смедеревског санџака из 1530. године, Али-бег Михалоглу је у самој тврђави установио свој вакуф, који се помиње и три деценије после његове смрти.²⁰ Опет, с друге стране, у српској свести и култури манастир Ресава, а нарочито манастирска Црква Свете Тројице као гробно место славног ресавског ктитора, непрекидно је заузимала значајно место.

Тако међу српским документима настајалим током 16. века и доцније као величанствену и знамениту цркву манастира Ресава помињу Дорпатски, Врхобрезнички и Остојићев летопис [ССХ 126, 151, 156], Верковићев и Дечански летопис [СРЛ 74: 28–31; ССРЛ 594б, 594д], такође и Бранковићев летопис [СЛДЂ 18; ССРЛ 1102, 1109, 1125;