Манастир Манасија: историја

Анонимни аутори Никољског и Бранковићевог летописа бележе како је око 1476. године турски султан Мехмед II Освајач (1432–1481) велика манастирска звона из Ресаве однео у Цариград [НЛА 368: 33–34; НЛН 169: 71г; СЛДЂ 23; ССРЛ 1220–1221; БЛ 56–57]. Према подацима османлијског пописа Смедеревског санџака спроведеног 1476/1477. године, у тврђави Ресава, којом је тада заповедао диздар Муслихудин, и даље се налазио имам Махмуд Факих, и премда је пописан и ресавски монах Никон, у турском дефтеру забележено је како је манастир претворен у тврђавски магацин, како га нико не поседује; још је забележено како мештани из околине који су служили у манастиру који се налазио у тврђави Ресава, више не служе. Калуђер Никон, како стоји у овом попису, уживао је приходе од једног села, али не и од манастира.¹¹ Можемо претпоставити да је током прве три деценије османлијске владавине манастир Ресава угашен. Према сачуваним изворима, функција манастирског комплекса свакако је била пренамењена врло брзо по успостављању османлијске власти, и њега су у новонасталим околностима населили мустахфизи - војници, са својим заповедником на челу. На овај начин, утврђени зидови које је Деспот Стефан подигао ради заштите манастира постали су разлог страдања манастира под Османлијама - који су ресавску тврђаву претворили у стратешки војни објекат. Последњи траг о ресавским монасима из 15. века налази се у једном запису у рукопису из манастира Бођани, у ком се као први игуман манастира Бођани основаног 1478. године помиње Никанор, постриженик манастира Ресава [ССЗН 2362]. У истом запису помињу се и други монаси прве бођанске обитељи, и то поред јеромонаха Никанора још јеромонаси Никодим, Филотеј, Герасим, Теофилакт, ђакон Герман, монаси Елевтерије и Аксентије, али се за њих не каже експлицитно да су били постриженици ресавског манастира.¹² Међутим, различити аутори узимају да су и ови монаси дошли из манастира Ресава, што није немогуће. Уколико је читаво прво бођанско братство било састављено од ресавских монаха, то би могло значити да је ресавска обитељ или бар њен део 1478. године пронашла свој нови дом у Бођанима. Поједини аутори претпостављају како је Манасија страдала и паљена у угарским војним походима вођеним против Османлија крајем 15. века, које је долином Велике Мораве предводио Пал Кињижи, односно Павле Стријемљанин (1432–1494); могуће је да се то заиста збило, но такве тврдње требало би поткрепити изворним сведочанствима, којима за сада не располажемо.