Манасија
← Литература

Манастир Манасија: историја

Страна 6 од 60

БЛ 49, 50], Подгорички [ССРЛ 594ђ; ПЛ 184 (151)] и Сјенички летопис [СЈ 179], и посебно као почивалиште Деспота Стефана Цетињски родослов [СРЛ 21: 10–11, 22: 4–5], Руварчев родослов [ССХ 106; ССРЛ 92], Карловачки родослов [СРЛ 40: 29–31, 41: 16–17; ССРЛ 31], Цетињски и Софијски летопис I [ССРЛ 136, 727а], Троношки родослов [СЛ 98, ОЛ 63] и други српски рукописи, као и руски Летописни ликовни свод, „цар–књига“ израђена у време руског цара Ивана IV Васиљевича Грозног (1530–1584) [ЛЛС XIII, 35–36]. У својој молби папи Клименту VIII (1536–1605), написаној 1597. године, српски монаси Дамјан и Павле наводе како се свето тело Деспота Стефана налази у цркви манастира Ресава [МДП 57 (93: 24а)].21 Међутим, на основу ових кратких спомена ресавске цркве као гробног места деспота Стефана није могуће закључити да је манастир у то време био активан. Није познато ни да ли је у периоду обновљене Пећке Патријаршије, односно после 1557. године у манастиру Ресава било монашке обитељи. Занимљиво је, међутим, да су турске власти 1574. године наредиле смедеревском санџакбегу и београдском кадији да се од бакра и звона у Ресави и Кучајни и остатака разбијених топова излију нови топови.22 Опет, ово може значити да се у ресавској тврђави налазило још неко звоно, а не и да је манастир био жив. Јасна и поуздана сведочанства о постојању монашке обитељи у манастиру Ресава током 16. века, у сваком случају, нису сачувана. Наредни, 17. век, изузетно је мрачан када су у питању историјски трагови манастира Ресава. Познато је свега пар помена Ресаве из 17. века. Тако турски географ Ћатиб Челебија (1609–1657) у својим записима о Балканском полуострву насталим половином 17. века спомиње место Ресаву [РИБ A:XXVI: 10–11 (69)].23 Што се саме ресавске тврђаве тиче, у литератури се срећу помени да су је у рату 1689. године заузеле јединице аустријске војске,24 али да се већ следеће 1690. године у њу вратила османска војна посада.25

  1. У молби се за Деспота Стефана каже: неговое ст͠ о тиело ꙋ̑ ресави. ꙋ̑ црк꙯ви. Ова молба чува се у Ватиканском архиву (Vat. arh. Borgh. I, 913, f. 154 - према [Karlo Horvat], „Novi historijski spomenici za povjest Bosne i susjednih zemalja. Iz rimskih arhiva sakupio i uredio Dr. Karlo Horvat“, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, година XXI, књига 1–2 (јануар–јуни 1909): 1–104: 56; AAV, Fondo Borghese, Serie I, 913, ff. 157r–v - према Марија Копривица и Катарина Митровић, „Писмо српских калуђера Дамјана и Павла папи Клименту VIII с краја XVI века“, Глас CDXXXV Српске академије наука и уметности - Одељење језика и књижевности, књ. 33 (2023): 85–115: 86). Будући да су поједини истраживачи претпоставили како ово писмо значи да је ресавски манастир био активан 1597. године, важно је напоменути како се у писму поред ресавске помињу и друге српске цркве, и како се Дамјан и Павле не потписују као манасијски монаси, већ као српски калуђери (калꙋ̑ гери ѿ сер̀ бие дамиꙗнъ й павалъ - Horvat, „Novi historijski spomenici za povjest Bosne i susjednih zemalja“, 58; Копривица и Митровић, „Писмо српских калуђера Дамјана и Павла папи Клименту VIII с краја XVI века“, 95); издавачи овог писма такође нуде основне податке о ауторима ове молбе и њеном историјском контексту- уп. Horvat, „Novi historijski spomenici za povjest Bosne i susjednih zemalja“, 58; Копривица и Митровић, „Писмо српских калуђера Дамјана и Павла папи Клименту VIII с краја XVI века“, 108–112).
  2. Уп. Крстић, „Ресавска звона и монашка издаја - о једној вести из Никољског и Бранковићевог летописа“, 201.
  3. У питању је само кратка белешка - да се недалеко од пута ка Београду, са десне стране, наспрам Параћина, налази место Ресава.
  4. У литератури се тачније срећу тврдње да су 24. јула 1689. године Срби уз помоћ аустријске војске повратили тврђаву: уп. Јован Мишковић, „Неки стари градови и њихове околине у Краљевини Србији [II. Ресава (Манасија). III. Гамзиград. IV. Костолац тимочки (Костол)]“, Старинар Српског археолошког друштва, год. 4, бр. 3 (1887): 65–73: 68 (позивајући се на Ј. Драгашевића - Јован Драгашевић, Полострово Илирско (Балканско) са гледишта војно: студија од [Јована] Драгашевића (У Београду: штампано у Државној штампарији, 1881), 157 - где заправо стоји не да су Срби заузели ресавску тврђаву, већ да су аустријске војне власти као извидницу послале неколико стотина Срба и „хиљаду угарских коњика да заузму град Ресаву (Манасију)“ - без помињања исхода ове операције; види са овим догађајима у вези и [Стеван М. Котуровић], „Одломци из историје Београда: Београд од 1689. до 1717. год.“, Годишњица Николе Чупића, књ. VI (1884): 141–188: 145–146); уп. такође Станојевић, Бошковић и Мирковић, Манастир Манасија, 4; Симић и Вукадиновић, Утврђење манастира Ресаве, 27.
  5. После краткотрајног успеха аустријске војске, 1690. године Турци су опет освојили Србију: уп. Tatjana Katić, Tursko osvajanje Srbije 1690. godine, Biblioteka „Studia osmanica“, knj. 1 / Etnološka biblioteka. Posebna izdanja, knj. 6 (Beograd: Srpski genealoški centar - Centar za osmanističke studije, 2012).
←1…45678…60→