Манастир Манасија: историја

Није прошло ни неколико деценија од оснивања манастира када је Ресава први пут пострадала. Будући да је манастирски комплекс био окружен моћним одбрамбеним зидинама са 12 кула, и додатно заштићен ровом ширине 10 и дубине 6 метара, као и додатним спољним зидом (који није сачуван), манастир је коришћен као утврђење. Остало је забележено да се 1439. године, после првог пада Смедерева под османлијску власт, у манастиру Ресава налазила турска војна посада;⁸ Габровски летопис, познат и под ранијим називом као кратка Хроника српских владара, бележи да је те године турски цар Мурат (Коџа II, 1404–1451) узео Ресаву [ССРЛ 660г; ХСВ 53]. После склапања Сегединског мира 1444. године српска држава је обновљена, а турска војска се повукла. Међутим, ово је био краткотрајни период мира. У Хроници влашког монаха Михаила Мокса забележено је како је врло брзо, већ после 1455. године Ресаву и друге градове освојио паша којег је послао султан Мехмед II Освајач (1432–1481) [ХММ 41]. Према Бјелопољском летопису, године 1456. ресавски манастир је изгорео [ССРЛ 710]. Није извесно да ли је манастир страдао од пожара услед неке несрећне околности, или тај пожар има везе са великим османлијским војним походом из исте године. Нешто пре коначног пада Српске деспотовине, манастир Ресава су 1458. године поново заузеле Османлије: Махмуд-паша Анђеловић (1420–1474) освојио је током те године скоро читаву област Српске деспотовине, а стари рукописи и летописи као што су Габровачки, Дечански, Хиландарски, Подгорички, Верковићев и други међу местима која је Махмуд-паша заузео у овом походу бележе и Ресаву [ССРЛ 727а–д, 727ж; ПЛ 187 (153); ВЛ 196]. Дотадашњи житељи ресавске тврђаве, међу којима је услед ратних прилика вероватно било и војника и световњака, сада су је, сва је прилика, напуштали. Тако су, према фрагментима Збирног пописа Видинског санџака из 1466. године, приходи села Врбица код Винишнице (у околини данашњег Зајечара) предати Николи, Никши и Радославу - који су споразумом изашли из Ресаве [ЗПВС 3 (18)]. Према подацима турског пописа који је спроведен око 1467. године, сачуваним у Браничевском дефтеру, односно Поименичном попису вилајета Браничево, у тврђави манастира Ресава налазио се диздар Мустафа - турски заповедник, преко тридесет њему подређених војника, као и имам Махмуд Факих, док се међу житељима помиње и монах Никон, што поједини истраживачи узимају као чињеницу да је манастир остао активан и по доласку Османлија. Према овом турском попису, монах Никон уживао је приходе од два села и једног манастира који му је „додат“, како се каже, односно од манастира који је уписан под именом „Светодухна“ [БТ 250–251]. Могуће је да назив поменутог манастира указује на манастирску Цркву Свете Тројице - Силаска Светога Духа, како сматрају поједини домаћи истраживачи,⁹ но није сасвим јасно да ли је овде у питању манастир Ресава или пак неки други манастир.¹⁰ Сажете и сумарне белешке из пописа у недостатку других података тешко је протумачити. Међутим, изгледа да је манастир Ресава у деценијама које су уследиле, убрзо после пропасти српске средњовековне државе остао без монашке обитељи и да је монашки живот у овом манастиру замро. До таквог исхода водиле су свеукупне прилике онога времена. На овако неповољно стање и опадање и гашење ресавског монашког братства посредно и непосредно указују и малобројна сачувана писана сведочанства.