Манастир Манасија: историја

Ипак, прилике су се мењале током 18. века. Или пре: окупације су се смењивале. Закључењем Пожаревачког мира између аустријског и турског царства 1718. године, манастир Ресава нашао се под аустријском влашћу, а по овој промени настале су околности у којима је било могуће започети одређену обнову манастира Манасија, и то убрзо по смени власти. У аустријском попису пограничних области са краја 1718. године, у попису Ресавског дистрикта, Ресава се помиње као место (река?) са четири воденице („Ressova, vier mühlen“), и још једном, уз збуњујући напомену - да се код ње налазе три манастира („Reschova, allwo drei Klöster“) [ППН 21]; нажалост, овај кратки помен не даје више детаља који би помогли расветљавању историје манастира Манасија. Међутим, царски гувернер Карл Александар фон Виртемберг (1684–1737), у свом извештају који је по обиласку крајева централне Србије у децембру 1720. године послао Еугену Савојском (1663–1736), бележи како је ресавска тврђава у лошем стању, у војном смислу практично неупотребљива, али да се код ње налази изузетно лепа црква, у којој монаси врше богослужења („eine überaus schöne Kirche, worinnen Caludier ihren Gottesdienst halten“) [ИКАВ 62]. У првој половини 18. века у зидове манастирске цркве угребан је већи број графита, највише латиничних, чији су аутори највероватније аустријски војници или чиновници, а међу њима постоји и неколико ћириличних записа из истог периода. У зиду олтарске апсиде манастирске цркве у једном запису угребано је име Митрополита рашког Арсенија (Јовановића Шакабенте, 1698–1748), и испод њега уписана 1722. година [ССЗН 2412], одакле поједини истраживачи закључују да је он тада посетио манастир Ресава.²⁶ У Екстрату протокола Епархије сервијске из 1723. или 1724. године, пописана су села која припадају парохији манастира Ресава, у којој „попују Ресавци“; у овом документу пописана су следећа села ресавске парохије: Грабовица, Поповићи, Јеовац, Суботица, Ђонци, Грабовац, Свилаиница, Гложани, Војска, Орашје, Срњак и Паневац, са укупно 187 домова [ЕПЕС 153]. Према попису таксила венчаних у Београдској митрополији сачињеном у октобру и новембру 1724. године, у парохији ресавској, која је обухватала села Грабовац, Поповић, Јеовац, Орашје и Аликија (са укупно 72 куће - 72 „хлеба“), током 1724. године плаћена је такса за 2 венчања [ПТВ 318–319], док је од „калуђера ресавски“ исте године наплаћено 15 форинти таксе [ПТВ 322]. Ово би могло значити да је најкасније 1724. године ресавска парохија била активна, односно да је најкасније те године обновљено деловање манастира Ресава. Према једном несачуваном запису из олтара, данас познатом само из литературе, 1725. године почели су мирјани обнављати Манасију, у време проигумана Арсенија [ССЗН 10234]. Егзарх београдског митрополита Максим Радковић посетио је манастир Ресава 1733. године, и у свом извештају забележио како је ресавска Црква Свете Тројице опремљена иконама, новим дверима, полијелејем, чирацима и кандилима, свештеним сасудима, одеждама и богослужбеним књигама (Јеванђељем, Апостолом, Триодом, Октоихом, 12 Минеја, и московском збирком недељних поука) итд., уз напомену да ресавски монаси држе манастирско богослужбено правило и поју Свету Литургију [ИМР 166–168]. У Митрополијско-патријаршијском архиву у Сремским Карловцима сачуван је један опширнији али још увек необјављени опис ресавског манастира, који je 15. августа 1733. године саставио архиђакон Вићентије Стефановић,²⁷ касније митрополит београдски и патријарх пећки (†1758). Стефановићев опис доноси више детаља о иконама ресавске цркве, помињући и старе и чудотворне иконе. Из Стефановићевог и Радковићевог описа може се закључити како се монашки живот у манастиру Ресава расцветао за врло кратко време.