Манасија
← Литература

Манастир Манасија: историја

Страна 26 од 60

Опет, упркос недостатку не само неке темељније већ икакве студије о историји манасијске монашке обитељи - студије која би, пожељно би било, успешно разјаснила често збуњујуће и на први поглед контрадикторне детаље, и расветлила историју ове заједнице уопште - усуђујемо се да уз ограду дамо један попис имена настојатеља манастира Манасија. За сада су нам из литературе позната имена неколицине старешина манасијске обитељи из тог периода - јеромонаха Софронија Михајловића (који је како се тврди био настојатељ манастира Манасија 1919–1924. године),176 игуман Сергије Јанаћевић (настојатељ манастира 1924. године),177 јеромонаха Амфилохија Бедричића (настојатељ манастира 1925–1927. године), игумана Лукијана Бирчанина (в.д. настојатеља 1928. године), јеромонаха Зосима Ваљајева (в.д. настојатеља 1928–1929. године), јеромонаха Мојсеја (в.д. настојатеља 1929. године)...178 Манасија је у првој четвртини 20. века пролазила тешке тренутке. У 1. светском рату је манастир пострадао и био опљачкан; окупационе снаге однеле су између осталога и манастирска звона, владарске прилоге из 19. века, која су имала велику материјалну али и велику историјску вредност. Стога је краљ Александар I Карађорђевић (1888–1934) манастиру Манасија 1925. године приложио ново велико звоно. У години 1927. обављено је свечано обновљење култа Деспота Стефана Лазаревића, благоверног владара српског и ктитора манасијског, као Светог; у исто време када је 19. јула 1927. године у Саборној цркви у Београду Патријарх Димитрије објавио канонизацију Светог Деспота Стефана, Епископ браничевски Митрофан (Рајић, 1873–1930) је у Деспотовој задужбини, односно у манастиру Манасија, служио прву службу Деспоту Стефану.179 Наредне 1928. године објављена је уз великодушну помоћ Михаила Пупина (1854–1935)180 прва монографија о манастиру Манасија,181 која је будила и научни и општи интерес за манастир. Време је опет доносило нова искушења и нова страдања: ресавска тврђава тешко је оштећена 1929. године.182 Но тамо где се умножавају страдања, умножава се и благодат: негде у то време, као сабрат манасијске обитељи, у Манасији је 1929. године монашки постриг примио још један исповедник, још један међу светима сабрат и пострижник манастира Манасија, Свештеномученик Митрофан Матић (1911–1941).183

  1. Уп. Томић, Манастири и цркве у Горњој Ресави, 103.
  2. Уп. Шематизам источно православне Српске Патријаршије по подацима из 1924. године (Сремски Карловци: Свети Архијерејски Синод, 1925), 71.
  3. Уп. Томић, Манастири и цркве у Горњој Ресави, 103–105.
  4. Уп. Епископ шумадијски Сава [Вуковић], „Три различита тропара и кондака Светог Праведног Стефана, Деспота српског“, Гласник: службени лист Српске Православне Цркве, година LXXXI, бр. 1 (јануар 1999): 12–13; уп. такође Епископ шумадијски Сава [Вуковић], „Три различита тропара и кондака Светог Праведног Стефана, Деспота српског“, у: Епископ Сава Вуковић: Изабрани богословско-историјски радови, приредио Негослав Јованчевић (Крагујевац: Каленић, 2011), 92–94: 92.
  5. Уп. Дубравка М. Прерадовић, „Едиција Српски споменици Народног музеја у Београду и фонд Михаила Пупина. Преписка Михаила Пупина и Владимира Р. Петковића“, Зборник Народног музеја. Историја уметности, том XXIII/2 (2018): 263–285, URI: https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12494.
  6. Уп. Станоје Станојевић, Лазар Мирковић, и Ђурђе Бошковић, Манастир Манасија. Српски споменици, књ. V (Београд: Народни музеј у Београду, 1928).
  7. Уп. Ђ[урђе]. Бошковић, „Злочин или нехат. Оправка манастира Манасије“, Политика, год. XXVI, бр. 7702 (12. октобар 1929): 8; 3. С., „Рђави сликари, уз благослов наших архијереја, уништавају најлепше споменике наше средњевековне културе. Професор Универзитета, г. др. Петковић, о обнови задужбине Деспота Стевана“, Време, год. IX, бр. 2844 (24. новембар 1929): 3.
  8. Јеромонах Митрофан Матић рођен је 1911. године у банатском селу Иванди, недалеко од Чакова, на подручју Епархије темишварске, данас у Румунији. Крштено име било му је Милисав. По стицању основног образовања, уписао је Монашку школу при манастиру Раковица код Београда, коју је завршио у школској 1927/28. години. Монашке завете положио је крајем 1929. године у манастиру Манасија. Следеће године рукоположен је у чин јерођакона, а потом и у чин јеромонаха. Као свештеномонах, отац Митрофан касније је служио у неколико различитих манастира, а 1935. године распоређен је на дужност настојатеља манастира Чокешина. Јеромонах Митрофан трагично је страдао у лето 1941. године. Убијен је са ненавршених 30 година, 11. августа 1941. године, на путу између Лешнице и Прњавора у Мачви. Његови посмртни остаци сахрањени су у порти манастирске цркве у Чокешини. Његов убица касније је ухапшен, и открио детаље о исповедничком ставу оца Митрофана и његовој спремности да страда за своју веру. Свети Свештеномученик Митрофан је још као ученик Монашке школе био уредник ђачког листа Монашки подмладак, а као свештеномонах био је сарадник осамнаест листова и часописа. Био је врло плодан поета и аутор - поред свих својих манастирских послова, стигао је да објави око 70 песама и 56 чланака. Преко 30 својих песама отац Митрофан написао је у манастиру Манасија. Уп. Јеромонах Митрофан Матић, Монахово срце, сабрао и предговор написао Радослав-Браца Павловић (Крагујевац: Каленић, 1991); Митрофан Матић, Сабране песме, песме сакупио Ђорђе Ђекић (Birmingham: Lazarica Народни монах: животопис Митрофана Матића Press, 2003); Владимир П. Петровић, свештеномученика чокешинског (Чокешина: Манастир Чокешина; Јошево: Духовно-национални центар, 2008); Ђорђе Ђекић, Отац Митрофан Матић: један живот - једна прича (Рума: Ђ. Ђекић, 2015).
←1…2425262728…60→