Манасија
← Литература

Манастир Манасија: историја

Страна 24 од 60

Смирени архимандрит Кирило Вукелић, истрчавши добру трку уснуо је у Господу 1896. године; на место игумана манасијског те године постављен је настојатељ бођански и ковиљски игуман Мирон Ђорђевић.151 У време његове управе манастиром, у Манасији су монашки постриг примили двојица светих који су у 2. светском рату страдали као свештеномученици - исповедници православне вере: године 1897. у Манасији је замонашен међу светима јеромонах Рафаило Шишатовачки (Момчиловић, 1875– 1941),152 а наредне 1898. године у манастира Манасија за монаха је пострижен богослов Драгутин Васић, поневши монашко име Доситеј, данас познат као Свети Исповедник Доситеј, Митрополит загребачки (1877–1945).153 Исте године краљ Александар Обреновић (1876–1903) манастиру Манасија приложио је велико звоно, тешко 1.800 килограма, које је било постављено на звонару у кули манасијске тврђаве.154 Ово звоно осветио је Митрополит београдски Инокентије Павловић (1840– 1905) у недељу 4. октобра 1898. године.155 Према једној вести која је појавила у штампи, Митрополит београдски Инокентије намеравао је 1899. године да манастир Манасија претвори у женски манастир, са жељом да на тај начин обнови женско монаштво156 (које је у време туркократије практично било замрло - обновљено је тек после 1. светског рата). То се међутим није догодило. У 1901/1902. години, са архимандритом Мироном у манастиру Манасија у монаштву су се саподвизавали јеромонаси Иларион и Доситеј и монах Венијамин.157 У 1903. години, манасијску монашку обитељ сачињавали су поред архимандрита Мирона и јеромонаси Иларион и Доситеј (Васић), питомац Духовне академије у Русији, као и јерођакон Венијамин.158 Наредне, 1904. године, уз Ђорђевића су у манасијском братству били још четворица јеромонаха - Јоаникије, Нестор, Мирон и Доситеј (питомац Духовне академије у Русији), и јерођакон Венијамин.159 Архимандрит Мирон је прешао на Косово исте 1904. године, и наредних година бавио се по косовско-метохијским пределима.160 Није јасно ко је и када наследио архимандрита Мирона на дужности манасијског игумана. У литератури се помиње да је манасијске црквене књиге једно време водио свештеник Аћим Протић, све до 1918. године.161

Почетком 20. века, стање у манастиру Манасија вероватно је било нередовно, што може да се претпостави на основу оскудних података које срећемо у литератури. Године 1905. привремени старешина манастира Манасије био је синђел Рувим, а братство су сачињавали јеромонаси Нестор и Доситеј, студент Лајпцишког универзитета.162

  1. Мирон Ђорђевић (?–1911) био је родом из Модошца, односно из банатског села Модош (данас Јаша Томић). На крштењу је добио име Марко. После свршене богословије, у манастир Ковиљ ступио је као искушеник 1875. године; монашки постриг примио је 1876. године, добивши име Мирон. Герман Анђелић (1822–1888), у то време Епископ бачки (касније Митрополит карловачки) рукоположио је монаха Мирона за јерођакона у Ковиљу 12. маја 1876. године, а исте године, на дан ковиљске славе Светог Архангела Гаврила 13. јула, Епископ Герман рукоположио је Мирона у чин јеромонаха, и убрзо га поставио за намесника ковиљске обитељи. Мирон је постао игуман ковиљски 1886. године (уп. Ђорђевић, Историја Светосавског манастира Ковиља Храма Св. Аранђела Михајила и Гаврила у богоспасајемој епархији Бачкој, 232–233), а уз то је дужности настојатеља манастира Бођани обављао у периоду од 1893. до 1896. године (уп. Мата Косовац (ур.), Српска православна митрополија карловачка по подацима од 1905. год. (У Карловцима: Саборски одбор, 1910), 184). Као и претходни игумани манасијски Герасим, Евгеније и Кирил, и Мирон је био љубитељ књиге: био је улагач Српске књижевне задруге (уп. Српска књижевна задруга у 1899. години. Годишњи извештај. Рад седме редовне скупштине. Именик добротвора, оснивача и улагача. Регистар оснивача (Београд: Српска књижевна задруга, 1900), 49), а познато је да је био претплатник више издања; као поштовалац лика и дела архимандрита Јована Рајића (1726–1801), планирао је да објави Рајићев животопис, и учествовао у покретању иницијативе да се штампају Рајићева сабрана дела (уп. Чедомир Денић, „Погледи на дело Јована Рајића“, Зборник Матице српске за историју, бр. 54 (1996): 39–85: 72–73, 77). Поред своје знамените монографије о манастиру Ковиљ, као игуман ковиљски Мирон Ђорђевић објавио је и неколико својих беседа (уп. [Мирон Ђорђевић], „Беседа на Св. Три Јерарха (Говорио у новосадској Алмашкој цркви Мирон Ђорђевић, игуман манастира Ковиља)“, Глас истине: лист црквене проповеди, хришћанску поуку, духовну књижевност, животописе, старине и православне црквено-народне потребе, год. IV, бр. 4 (28. фебруара 1887): 50–53; [Мирон Ђорђевић], Надгробна беседа коју је на опелу преосвештеног Епископа бачког Василијана Петровића говорио игуман ковиљски Мирон (У Новом Саду: Штампарија др Павловића и Јоцића, 1891); [Мирон Ђорђевић], Надгробна реч на погребу Сергија Шакрак-Нинића. Говорио Мирон Ђорђевић [прештампано из листа Наше доба] (У Новом Саду: Српска манастирска штампарија, [1893]) [постоје тврдње да је аутор беседе у сепарату прештампаном из листа Наше доба други архимандрит Мирон Ђорђевић (1852–1895) - уп. Бранка Пражић, „Библиографија издања Српске манастирске штампарије 1893–1900“, Корак библиотеке: часопис за културу и билиотечко-информациону делатност, бр. 6 (2021): 56–132: 80; међутим, биће да је аутор беседе ипак ковиљски игуман Мирон, који је одржао надгробно слово на опелу свог друга синђела Сергија Шакрак- Нинића (1860–1893) - уп. О. С. П., „Сергије Шакрак-Нинић, патр. синђел, уредник ‘Српског Сиона’, члан ‘Матице’, члан књижевног одјељења итд.“, Босанско-херцеговачки источник: мјесечни духовни часопис за црквено-просвјетне потребе српско-православног свештенства, год. VII, св. 9 (септембар 1893): 429–430: 430; М. „† Сергије Шакрак-Нинић“, Српски Сион: недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне Митрополије карловачке, год. III, бр. 37 (12. септембра 1893): 581–583: 583]). Као игуман манастира Манасија, објавио је текст о Боју на Чегру („Изгибоше један за другога, падоше један крај другога“, Витез: лист за српско витештво и привреду, год. XI (1899): 24 - према Љубомир Дурковић [Јакшић], „Опис рушевина манастира Сопоћана из 1904. године“, Гласник: службени лист Српске Православне Цркве, год. LXV, бр. 12 (1. децембар 1984): 262–268: 263). Из Ђорђевићевог каснијег писаног стваралаштва познате су његове честитке Патријарху Георгију Бранковићу (1830–1907) и Митрополиту рашко-призренском Нићифору Перићу (1862–1918) (уп. Споменица о педесетогодишњици свештеничке службе Његове Светости Георгија Бранковића архиепископа Карловачког, митрополита и патријарха српског 1855–1905. (Ср. Карловци: Српска манастирска штампарија, 1906), 273; Сава Стојановић (прир.), Споменица двадесетпетогодишње свештеничке службе Њ. Високопреосвештенства господина Нићифора, рашко-призренског митрополита, егзарха Горње Мизије и т. д., и т. д. (Београд: Народна штампарија, 1906), 29). Изгледа да је архимандрит Мирон Ђорђевић био и технички образован - уколико је он аутор цртежа плана манастира Сопоћани који је сачуван у његовом извештају из 1904. године (уп. Дурковић [Јакшић], „Опис рушевина манастира Сопоћана из 1904. године“, 264). Ђорђевић је у архимандрита произведен као игуман манастира Манасија 1901. године (уп. „Архимандрит Мирон Ђорђевић“, Српски Сион: недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне Митрополије карловачке, год. XI, бр. 51 (недеља 23. децембра 1901): 856). Убрзо, већ 1904. године, архимандрит Мирон прешао је на Косово, у службу код Митрополита рашко-призренског Нићифора. На Косову је најпре био у манастиру Дечани, а затим је најкасније од новембра 1904. године обављао дужност настојатеља манастира Пећка Патријаршија, а од 1907. године као протосинђел дужности председника Духовног суда Рашко-призренске митрополије у Приштини. Напослетку је постављен за настојатеља манастира Грачаница, где је провео последње године живота и у Господу уснуо 1911. године (уп. Дурковић [Јакшић], „Опис рушевина манастира Сопоћана из 1904. године“, 262–264; Радован Пилиповић, „Обнова манастира Сопоћани 1938–1940. године“, Баштина, св. 22 (2007): 183–192: 184; Ивана Женарју Рајовић, Црквена уметност XIX века у Рашко-призренској епархији (1839–1912) (Лепосавић - Приштина: Институт за српску културу, 2016), 51, 213). О личности архимандрита Мирона Ђорђевића у литератури, нарочито у штампи, срећу се различите оцене; с друге стране, историчари сматрају да је био даровит и ревностан, те да његова дела говоре да се радило о великом и вредном човеку - уп. Дурковић [Јакшић], „Опис рушевина манастира Сопоћана из 1904. године“, 262–264; Пилиповић, „Обнова манастира Сопоћани 1938–1940. године“, 184.
  2. Свети Рафаило Шишатовачки рођен је 1875. године у Дероњама у Бачкој. На крштењу је добио име Георгије. По завршеној основној школи, као манастирски ђак провео је неколико година у манастирима Ковиљ и Бођани, учећи се сликању. Прешао је у манастир Манасија са игуманом Мироном, и 1897. године замонашен под именом Рафаило; убрзо је рукоположен за јерођакона, а за јеромонаха 1898. године. Исте године Свети Синод послао га је у Русију да изучава сликарство, а Рафаило је монашки живот наставио служећи у Српском подворју у Москви. Тамо је провео три године. После Русије, провео је неко време у Италији, у Риму и Венецији, усавршавајући сликарство. Вратио се у Србију почетком 20. века, био је сабрат манастирâ Раковица, Буково и Ковиљ, а од 1935. година примљен је у братство манастира Шишатовац, и после три године изабран је за настојатеља - игумана шишатовачке обитељи. Када је почео 2. светски рат, сви фрушкогорски манастири су опљачкани, а монаси су прогоњени, хапшени, убијани... Игуман шишатовачки Рафаило ухапшен је 25. августа 1941. године, мучен је и злостављан, са поломљених пет ребара, сав у ранама, упокојио се од последица мучења 3. септембра (уп. Атанасије Јевтић, „Мученичко страдање игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Манастир Шишатовац: зборник радова, ур. Динко Давидов и Никола Тасић. Српска академија наука и уметности. Посебна издања, Балканолошки институт, књ. 38 (Београд: Српска академија наука и уметности - Балканолошки институт САНУ - Друштво историчара уметности Србије; [Нови Сад]: Матица српска, 1989), 423–432). Успомена на Светог Свештеномученика Рафаила Шишатовачког прославља се на дан његовог мученичког страдања - 3. септембра/21. августа. Јеромонах Рафаило осликао је иконостасе у Цркви Рођења Пресвете Богородице Великој Крсни (901– 1902), у манастиру Раковица (1905–1906), Цркви Вазнесења Господњег у селу Сиколе (1908), Цркве Св. Апостола Петра и Павла у Пачиру, Цркви Вазнесења Господњег у Горњем Ковиљу (1908–1910), Цркви Ружици у Београду (1925–1926) итд. Такође је насликао велики број појединачних икона, као и портрета црквених великодостојника и других дела; између осталога сликао је и импресионистичке пејзаже са којима је учествовао на бројним изложбама. Уп. Угљеша Рајчевић, „Рафаило Момчиловић (1875–1941)“, Зборник [Матице српске] за ликовне уметности, књ. 20 (1984): 117–154 + Т. I–IV; Угљеша Рајчевић, Рафаило (Георгије) Момчиловић: монах, сликар и мученик (1875–1941) (Београд: Итака, 1998).
  3. Свети Доситеј Загребачки Исповедник рођен је као Драгутин Васић 1877. године у Београду. У родном граду стекао је основно, гимназијско и богословско образовање у Београду. Замонашен у манастиру Манасија као ученик богословије, и убрзо рукоположен за јерођакона и потом за јеромонаха. Наставио је школовање на Кијевској духовној академији, где је 1904. стекао звање магистра богословља. Потом је провео две године на Берлинском универзитету, проучавајући богословске и философске науке, након чега је наставио студије философије у Лајпцигу. У периоду од 1907. до 1909. године био је професор у београдској Богословији Светог Саве. Као стипендиста Министарства просвете и црквених дела, усавршавао се у Паризу, где је студирао на Сорбони и Вишој школи социјалних наука. Током боравка у Француској упознао је римокатоличко богословље и црквену организацију. Између 1910. и 1912. године наставио је студије у Женеви. У време рата са Турском 1912. године, посветио се збрињавању рањеника. У мају 1913. године изабран је и посвећен за епископа Епархије нишке. Током 1. светског рата, Доситеј се посебно ангажовао на пружању помоћи угроженом становништву. Када је 1915. године Србија била окупирана, остао је у Нишу са народом. Интерниран је у Бугарску, где је претрпео велике патње и глад. Вратио се у своју епархију 1918. године, након капитулације Бугарске. Између 1920. и 1925. године био је представник Српске Православне Цркве у Чехословачкој. У међуратном периоду стекао је углед као један од водећих српских епископа, често учествујући у раду Светог Синода. Био је администратор у неколико епархија и замењивао је Патријарха српског Варнаву (1880–1937) током његове болести и после смрти. За првог Митрополита загребачког изабран је 1932. године. Као изасланик Српске Православне Цркве, учествовао је у међународним скуповима у Женеви, Базелу, Атини и Бугарској, а током 1936. и 1937. године боравио је у Индији. Током 2. светског рата, у Загребу је ухапшен и подвргнут тешким мучењима. Немци су га, у бесвесном и израњављеном стању, пребацили у Београд, где је најпре био заточен у затвору. Због лошег здравственог стања премештен је у санаторијум, а касније на кућно лечење. Последње дане провео је у манастиру Ваведење у Београду, где је уснуо у Господу 13. јануара 1945. године. Спомен Светог Исповедника Доситеја прославља се 13. јануара/31. децембра. Поред српског, Доситеј Васић течно је говорио руски, чешки, немачки и француски, током заробљеништва научио је и бугарски језик, а добро је познавао и енглески језик. О Светом Доситеју, уп. Павле Кондић (ур.), Христу веран до смрти: Свештеноисповедник Доситеј, загребачки и ваведењски (Београд: Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке; Цетиње: Митрополија црногорско- приморска - Светигора, 2008); Саша Антонијевић, „Владика Доситеј (Васић)“, Каленић: издање Епархије шумадијске, год. XXXI, бр. 3, (183) (2009): 27–29; Жељко Перовић (прир.), Христос је наш мир, златне јабуке моје. Живот и поуке Свештеномученика Доситеја Васића (Дивљана: Манастир Светог Димитрија, 2016); Далибор Мидић, Служитељ мира и љубави Свети Исповедник Доситеј: Епископ нишки и Митрополит загребачки (1878–1945) (Ниш: Православна епархија нишка, 2020).
  4. Уп. „Вести из места и са стране“, Застава: орган Српске народне радикалне странке, год. XXXIII, бр. 23 [народни број 7] (петак, 13. фебруара 1898): 4; „Манастир Манасија“, Српски Сион: недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне Митрополије карловачке, год. VIII, бр. 23 (недеља 7. јуна 1898): 365.
  5. Уп. „Светковина у ман[астиру]. Манасији“, Српски Сион: недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне Митрополије карловачке, год. VIII, бр. 41 (недеља 11. октобар 1898): 664.
  6. Уп. „Белешке. Просвета. Женски манастир“, Женски свет: лист добротворних задруга Српкиња, год. XIV, бр. 2 (1. фебруар 1899): 28.
  7. Уп. Државни календар Краљевине Србије за годину 1902. која је проста (Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, 1902), 109.
  8. Уп. Државни календар Краљевине Србије за годину 1903. која је проста (Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, 1903), 108.
  9. Уп. Државни календар Краљевине Србије за годину 1904. која је преступна (Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, 1904), 99.
  10. Уп. Дурковић [Јакшић], „Опис рушевина манастира Сопоћана из 1904. године“, 262–264; Пилиповић, „Обнова манастира Сопоћани 1938–1940. године“, 184; Женарју Рајовић, Црквена уметност XIX века у Рашко-призренској епархији (1839–1912), 50.
  11. Уп. Томић, Манастири и цркве у Горњој Ресави, 100.
  12. Уп. Државни календар Краљевине Србије за годину 1905. која је проста (Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, 1905), 105.
←1…2223242526…60→