Опет и опет, време тешких искушења за манастир Манасија тек је наступало. У вихору 2. светског рата, уместо игумана Павла на место вршиоца дужности манастира Манасија, према тврдњама из литературе, 1943. године постављен је јеромонах Никанор; поред њега током 2. светског рата у манастиру Манасија налазили су се и јеромонах Јефрем (око 1943. године) и синђел Максим Рајић (од 1943. године).196 Према литератури, у августу 1945. године на место вршиоца дужности старешине манастира Манасија постављен је синђел Методије, који је ту дужност обављао до 1948. године; уз њега се током 1945. и 1946. године у манастиру налазио и синђел Мирон Јовичић.197 Пошто је одслужио затворску казну на коју је био осуђен од нових власти после 2. светског рата, 1948. године у манастир Манасија вратио се отац Павле Панић.198 Нове власти имале су своје разлоге да игумана манасијског осуде на робију, а следствено томе у послератној историографији игуман Павле Панић сврстан је у ред колаборациониста, домаћих издајника и народних непријатеља.199 Како год било, проглашен за народног непријатеља, слично своме савременику Епископу Николају и другим свештенослужитељима Српске Православне Цркве који су проглашени за колаборационисте, отац Павле, делећи судбину многих других клирика тога периода, био је после 2. светског рата осуђен на пет година затвора.200 Из затвора је отац Павле условно пуштен раније, и из здравствених разлога је изгледа неко време боравио у манастиру Петковица у Мачванском Прњавору,201 а у манастир Манасија се вратио после лечења, највероватније у септембру 1948. године, када је поново постављен за старешину.202 У контексту радикалних промена друштвене климе и новонасталих околности које су наступиле после 2. светског рата, не би било никакво изненађење ако је оцу Павлу Панићу била учињена тешка неправда: личност и дело овог свештенослужитеља тек би требало да се истраже. Оно што је за сада извесно јесте чињеница да је отац Павле и током 2. светског рата под нацистичком окупацијом био заточеник - у логору на Бањици, у којем је провео седам месеци, како каже у једној својој молби писаној 1947. године.203
- Уп. Томић, Манастири и цркве у Горњој Ресави, 108–109.
- Уп. Томић, Манастири и цркве у Горњој Ресави, 110. Могуће је да се јеромонах Мирон Јовичић у манастиру Манасија помиње још 1933. године (уп. Томић, Манастири и цркве у Горњој Ресави, 110), а можда такође и 1934. године, као неименовани „намесник Јовичић“ чији помен се среће у штампи (уп. А. Т. П., „Главно кубе манастира Манасије склоно паду“, Правда, год. XXX, бр. 10.657 (петак, 6. јул 1934): 7).
- Уп. Томић, Манастири и цркве у Горњој Ресави, 110–111.
- У литератури се срећу тврдње да је отац Павле био заменик војводе Ресавско-раваничког четничког одреда (уп. Дамњан Поповић, На обронцима Бељанице, Хронике из народноослободилачког рата. Серија I (Нови Сад: Савез удружења бораца народноослободилачког рата СР Србије, 1969), 135, 155; Димитрије Ђулић и Миодраг Милачић, Хроника Ћуприје [На Морави Ћуприја] (Ћуприја: Општински одбор Савеза удружења бораца народноослободилачког рата, 1977), 247), или да је манасијски игуман Павле био члан четничког ратног штаба (Александар Виторовић, Централна Србија: на основу сакупљеног и обрађеног материјала књигу написао Александар Виторовић (Београд: Нолит - Просвета, 1967), 127), те да се 1943. године у манастиру Манасија налазио штаб једне бригаде Југословенске војске у отаџбини (Поповић, На обронцима Бељанице, 155). С друге стране, срећу се и тврдње да је отац Павле Панић био игуман манастира Раваница од 1943. године па до 25. јула 1944. године, као и да је извесни игуман Павле у претходном предратном периоду био сабрат манастира Раваница (уп. Богомир М. Михајловић, Сење и манастир Раваница, Библиотека „Хронике села“, књ. 25 (Београд: Одбор за проучавање села САНУ - ТАНЈУГ - Институт за економику пољопривреде - Завод за проучавање културног развоја Србије; Ћуприја: Скупштина општине Ћуприја, 1994), 309–310).
- Уп. Саво Б. Јовић, Утамничена Црква: страдање свештенства Српске Православне Цркве од 1945. до 1985. године (Београд: С. Б. Јовић, 2001), 152.
- Уп. Вељко Ђурић Мишина, Летопис Српске Православне Цркве 1946–1958. године: време Патријарха Гаврила (1946–1950) и Патријарха Викентија (1950–1958), прва књига (Книн - Београд: Српско културно друштво „Зора“, 2000), 428–429.
- Уп. Томић, Манастири и цркве у Горњој Ресави, 110.
- Уп. Ђурић Мишина, Летопис Српске Православне Цркве 1946–1958. године: време Патријарха Гаврила (1946–1950) и Патријарха Викентија (1950–1958), прва књига, 428.