1597. године записују да се свето тело Деспота Стефана налази у манастирској Цркви Свете Тројице [МДП 57 (93: 24а)], а његов светачки лик појављује се у живопису српских цркава током 16. и 17. века.
Опширно житије Деспота Стефана, написано око 1431. године, остаје споменик који повезује историју и хагиографију, као ремек-дело које у себи носи обоје — траг повести и светлост Царства Божијег. Када говоримо о Житију које је написао Константин Философ у ширем смислу, опет се дотичемо једног изузетног књижевног дела. Дела из пера изузетног писца. Ако узмемо у обзир чињеницу да се приликом писања овог дела писац служио акростихом — који нам у преписима и преводима измиче (наслућује се у преводу на бугарски Ане-Марије Тотоманове, учињеном са преписа из библиотеке Валтазара Богишића), да се изражавао високим стилом и користио сложене структуре (у спису Сказаније о писменех он пише тајнописом, криптографски), можемо наслутити величину дара којим је писац располагао. Уколико на то додамо и својеврсну дводимензионалну структуру Житија — хагиографску и биографску — можемо наслутити колики је труд и таленат писац уложио у свој спис. А спис је вредан и као биографски, сведен на фактографску димензију.
Циљ писца Житија Деспота Стефана Лазаревића био је да што верније и потпуније прикаже живот великог владара, човека чији је пут био обележен искушењима, ратовима и личним трагедијама, али и узвишеним достигнућима и духовним уздизањем — живот човека јединственог и свакако изузетног, у најбољем смислу те речи. Житије као биографија, прича о Деспотовом животу, јесте прича о непрестаној борби, о стамености и непоколебљивој вери, о човеку који је и у најмрачнијим временима остао симбол витештва и праведности, бивајући изнад свега хришћанин. Деспот Стефан је био, без сумње, хришћански витез у најузвишенијем смислу те речи, благочестиви владар утемељен у својој вери и предан хришћанском путу. Његова владавина, прожета како световним тако и духовним вредностима, ставила га је у ред најидеалнијих средњовековних владара Европе.
Стефан Лазаревић, српски кнез од 1389. до 1402. године и деспот од 1402. до 1427, једна је од најмаркантнијих личности српске историје. Наследио је државу далеко мању од некадашњег Душановог царства, оптерећену вазалним обавезама према Османлијама, уз непоуздане савезнике на северу, где су угарски владари играли двоструку улогу — час подршке, час претње. Пред њим су се налазили бројни изазови: требало је оснажити економију, обновити разрушене градове, подићи утврђења, населити опустошене крајеве и смирити властелу која се опирала централној власти. Али поред свих ових битака, Стефан је знао да једна битка не сме бити изгубљена — борба за духовни идентитет, за културу и књижевност, борба за наставак славне традиције коју су утемељили Немањићи. На том пољу Деспот је био непобедив.
Српска Деспотовина постала је уточиште за ученике, монахе, уметнике и градитеље из читавог региона. Деспот их је штедро подржавао, свестан да држава није само мач и бедем, већ и перо и књига. Он сам био је не само покровитељ уметности, већ