снажно јечање невидљиве трубе које је трајало сатима. У цркви су се Иконе Пресвете Богородице, Светог Јована Крститеља и дванаесторице апостола уздигле у ваздух око иконе Господње, осликавајући тако Други Долазак Христов. Тако Деспотова смрт, праћена у неизвесношћу и несигурности ужурбано организованом сахраном, није само трагичан крај, већ и наговештај нове светлости.
У последњој похвали, Деспот Стефан је упоређен са великанима Старог Завета: са Давидом по кроткости, са Соломоном по мудрости, са Авраамом који је као добар домаћин примао странце; по лепоти он је други Јосиф, који је уместо пшенице раздељивао злато; по штедрости он је други Јов. То су неке од многобројних слика којима је хагиограф осветлио Деспотов лик.
Константин Философ је у Житију на неколико места споменуо књиге, упорно подвлачећи да су оне Деспоту биле веома важне — што се слаже са тврдњама о Деспотовом књигољубљу које су у кратким записима оставили неки од преписивача и преводника Ресавске школе. Према Константину, Деспотови императиви били су напредовање и раст у богопозању и богољубљу, скопчани са делатном хришћанском љубављу — милосрђем: „Његово дело беше да се непрестано дели милостиња и да се често читају божаствене речи /тј. свете, божанске књиге/. И толико се бринуо за сиромашне да је сам, ноћу, излазио на путеве и (у) ограђена поља да својом руком удели милостињу“ [ЖДС 76].
Како је приметила Марија Васиљевић, грађење Деспотове гробне задужбине — манасијске Цркве Свете Тројице — налази се у самом средишту замишљеног пролошког житија, али и у средишту читавог текста [ЖДС 52]. Хагиограф манастиру Ресава посвећује нарочиту пажњу. Он истиче како је Деспот Стефан мислио на духовне потребе монаха-исихаста, и тако је подигао град који, за разлику од Београда, има стазу која води „ка вишњем Јерусалиму“: манастир Ресава. Константин Философ вишекратно подвлачи колико је труда и љубави Деспот уложио подижући овај монашки град. Он читаоце подсећа на то да је Деспот Стефан из љубави према пустињацима, вреднујући тиховање и монашку духовност, обилазио горе у потрази за местом погодним за подизањем молчанице. Покренут бригом за пустињаке он је изабрао место, поставио темељ у име Свете Тројице, подигао велелепну манасијску цркву, снабдео је и опремио на најбољи могући начин, скупоценим иконама опточеним бисерјем и златом, одеждама и сасудима, књигама и свиме што је потребно, у потпуности је, уз велике трошкове, украсио и позлатио. И завештао манастиру винограде и имања, да ни у чему не оскудева, додајући свакодневно драгоцености у манастирску ризницу.
Лично је Деспот наложио да се у манастиру са великом чашћу служи Света Литургија, напомиње Константин Философ. У манастир Манасија уложено је много, и зато је подизање манастира потрајало, каже се у Житију. Зидан је на многе године — да многе године потраје. Када је манастир био саграђен, Деспот је позвао Патријарха и