друге црквене и државне прваке на освећење цркве, организовавши у потпуности величанствену прославу празника Педесетнице.
На крају, Деспот је баш ту, у Цркви Свете Тројице, припремио себи гробницу, у коју је десетак година после довршетка градње манастира положен.
Ови детаљи о оснивању и изградњи манастира Манасија, који бираним и снажним речима саопштавају значај и важност и монашког ресавског града и његовог задужбинара, као да имају двоструки циљ. Са једне стране, ове речи као да бодре ресавске житеље, подсећајући их на велику одговорност коју имају као манасијски монаси. Са друге стране постоји и основна функција ових речи — да буду похвала ресавском ктитору, задужбинару који је све чинио да би подигао ресавски манастир; који, напослетку, почива у својој задужбини.
Могуће је да нарочити значај који се у Житију даје манастиру Ресава као Деспотовој гробној задужбини треба да охрабри и подржи његов култ. Кратко пролошко житије, које је могло да послужи као потврда светости Деспота Стефана, могло се за богослужбену употребу издвојити приликом обретења његових моштију. Међутим, многе невоље, попут напада Мурата II и освајања Београда од стране Жигмунда Луксембуршког, ометале су живот српске Деспотовине у целини, и ресавских монаха посебно: већ 1439. године султан Мурат освојио је ресавску тврђаву [ССРЛ 660г; ХСВ 53].
Деспотова сахрана је упркос свим тешкоћама и ратној опасности спроведена према његовом завештању; према Житију, Деспота су оплакивали сви — деспот Ђурађ и племићи, свештеници и монаси, властела, чиновници, војска и народ. С друге стране, у тексту Житија је приметно изостављање помена деспота Ђурђа међу наручиоцима овог текста. Константин саопштава да је заповест за писање Житија добио од Патријарха Никона, „војног заповедника и (од) осталих изабраних“ [ЖДС 92]; упадљиво је што се деспот Ђурађ не наводи. Могуће је да деспот Ђурађ није подржавао култ Деспота Стефана; у сваком случају, трагови поштовања Деспота као светог указују на постојање његовог култа у сутону српске државности.
Међутим, нису сачувани јасни помени Деспотовог култа; то с друге стране не значи да он није постојао — могао је бити угушен у годинама угњетавања и репресија. Турска војна посада налазила се у ресавском манастиру 1439–1444. године; манастир је током кратког временског периода био враћен у српске руке, али у османлијском освајачком походу похаран већ после 1455. године; према Бјелопољском летопису, године 1456. ресавски манастир је изгорео [ССРЛ 710]; године 1458. године манастир Ресава су заузеле Османлије, и манастир је убрзо претворен у војни објекат. Чињеница да је манастир Ресава остао без монаха врло брзо по Деспотовом упокојењу даје објашњење зашто се његов култ није снажније развио. Опет, култ Светог Деспота Стефана није нестао — пренет је у Русију и неке друге земље, највероватније путем сеоба, а није био заборављен ни у српским областима: српски монаси Дамјан и Павле