и талентован писац и преводилац са грчког језика. Међу многима који су нашли уточиште у његовој близини био је и Константин Философ, познат и као Константин Костенечки, који је, како сам сведочи, побегао од „ричуће звери“, односно од турске освајачке силе. У Србију је стигао између 1410. и 1413. године, доносећи са собом знање и ревност у проучавању текстова. Био је родом из Костенеца, недалеко од чувеног Бачковског манастира, где је некада боравио бугарски патријарх Јефтимије, Константинов узор у исправљању и превођењу богослужбених књига са грчког језика.
Оригинални рукопис Константиновог Житија Деспота Стефана није сачуван, али се зна да је написан најкасније до 1431. године; после те године се Константину губи сваки траг. Међутим, његово дело сачувано је кроз бројне преписе који су настали између 15. и 17. века. Постоји дужа верзија Житија, сачувана у четири значајна рукописа — два српска и два руска.
Први и најзначајнији српски препис Житија јесте Одески или Цетињски рукопис, који је писан српском редакцијом. Објавио га је Ватрослав Јагић 1875. године, а према анализи водених знакова датован је у период између 1508. и 1527. године. Овај рукопис представља драгоцени извор за проучавање језика и стила српске књижевности тог доба.
Други српски рукопис познат је као Цавтатски или Богишићев препис, који се чува у Богишићевом музеју у Цавтату. Препознатљив по својој лепој писарској обради, овај рукопис настао је почетком 17. века, а користили су га К. Кујев и Г. Петков као основу за своја издања Житија.
Од руских преписа, први је Кирилобелозерски рукопис, настао у 16. веку, који се данас чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. Ова верзија показује утицај руске редакције, што сведочи о ширењу Константиновог списа изван српских земаља.
Други руски рукопис јесте Волоколамски препис, који датира са краја 15. или почетка 16. века. Он представља један од најстаријих познатих преписа Житија и сведочи о континуитету интересовања за живот и дело Деспота Стефана и његову улогу и изван српских крајева.
Поред опширне верзије, постоје и краће редакције Житија, сачуване у три руска рукописа — Тројичком, Казањском и Погодиновом. До данас није откривена кратка верзија у српскословенској редакцији, што оставља простора за даља истраживања.
Житије Деспота Стефана Лазаревића представља један од најзначајнијих историјских извора о приликама у српским средњовековним областима, јер га је писао сведок многих догађаја, човек који је годинама био у Деспотовој близини и бележио важне моменте његове владавине. По свом приступу, дело одступа од класичних средњовековних хагиографија и ближе је византијској историографској традицији, попут дела Нићифора Григоре. Управо због тога, оно представља драгоцену спону