упокојењу, како се наводи у запису [ССЗН 261]. И неки други записи у рукописним књигама насталим у том времену датирани су слично — довршетак преписивања смештајући управо у период после уснућа Светог Деспота Стефана [ССЗН 247]. У дане „благоверног и христољубивог и Богом чуваног господина кнеза Стефана, сина великог Лазара“, 1402. године преписане су „свете и божанствене књиге“ које је дечанској обитељи приложио еклисијарх Варлаам [ССЗН 204–206]. Поп Никодим преписао је 1405. године Јеванђеље које се сачувано у манастиру Тисмана у Влашкој [ССЗН 212, 6109]. Инок Дионисије преписао је Псалтир Цара Давида у манастиру Хиландар 1408. године [ССЗН 214, 6110]. Књигу Светог Григорија Двојеслова инок Герасим преписао је у скопској Црној Гори; књига је довршена и повезана у граду Јањина 1409. године [ССЗН 216]. Књига тумачења Светих Отаца на Књигу о Јову преведена је према грчком изводу набављеном у обитељи светогорског манастира Есфигмен на српски језик у манастиру Хиландар 1412. године; око овог превода трудио се инок Гаврило [ССЗН 218–219]. Књигу премудрог цара Соломона „са грчког на наш словенски језик“ инок Гаврило превео је отприлике у исто време у Светој Гори атонској „у великој лаври хиландарској“ [ССЗН 220]. У дане „благочествог и христољубивог Деспота Стефана“, у време када се на престолу Епархије браничевске налазио преосвећени архиепископ кир Венијамин, 1416. године у августу месецу довршено је преписивање „књига душекорисних“, урађено управо по наруџбини браничевског архијереја [ССЗН 221]. Беседе Светог Григорија Богослова монах Јаков преписао је 1418. године [ССЗН 223]. Четири библијске Књиге о царевима преведене су са грчког на српски језик 1418. године, „у дане благочестивог и христољубивог и богочуваног и самодрживог господина Србљем Деспота Стефана“, под гором Прозрак, у близини Љубостиње [ССЗН 224]. Поп Венедикт је 1426. године, „у дане благочестивога и благовернога и Богом венчанога господина све Српске и Приморске земље и многих делова Угарске и Босанске земље, мудрога и милога и славнога Деспота Стефана“, на Светој Гори довршио превод Шестодневника Светог Јована Златоустог: ово је дело преведено „од грчскаго језика на српски“ језик, „у славу Божију и пречисте Матере Божије Лештијанске“, како стоји у запису [ССЗН 240]. Шестодневник у преводу попа кир Венедикта „од језика јеладскога на језик наш словенски“ је исте године преписао светогорски инок Јаков [ССЗН 239]. На појединим књигама које су упркос историјским недаћама некако опстале и сачуване до данашњег дана, запис изричито казује да су припадале управо Светом Деспоту лично, односно да су се налазиле у његовој библиотеци: такав је случај са Тумачењем Јеванђеља од Светог Теофилакта Охридског који је сачуван у манастиру Њамц у Румунији [ССЗН 242], или са Лествицом божанственог усхођења Светог Јована Лествичника сачуваном у манастиру Светог Павла на Светој Гори [ССЗН 243]. Према истраживањима Ирене Шпадијер, данас је познато више од двадесет књига које су некада припадале Деспоту; судећи према списковима књига које су остављали писари, било их је још. Неке су књиге преписиване лично за Деспота Стефана, попут књиге
