повукао се заједно са последњим Бранковићима у Срем. Тамо су наставили свој рад у манастирима Фрушке горе, попут Крушедола, који је постао једно од нових средишта духовности и културе. Други део монаха пронашао је уточиште у Влашкој, док су поједини српски монаси, попут чувеног Пахомија Логотета († пре 1484), одлазили у Русију. Са собом су ови исељеници носили не само правописна правила Ресавске школе, већ и списе Константина Философа, најпре његово Житије Деспота Стефана, као и култ Светог Деспота. На тај начин су ширили духовне и културне тековине које су биле достигнуте у српским областима, остављајући траг у културној историји тих земаља. Један део калуђера остао је на југу Србије, где су били окупљени најпре око Пећке Патријаршије и манастира Дечани. У тим тешким временима, они су чинили све да очувају традицију, православну духовност и наслеђе средњовековне српске књижевности, борећи се да се упркос историјским недаћама не изгуби континуитет културног живота. Тако су дела ресавског правописа настајала и после пропасти српске државе. Барањски препис Душановог законика, примера ради, настао у првој четвртини 16. века, одликује се појединим нормама ресавске правописне школе. Упркос тешким историјским приликама, књижевни сјај Ресаве трајао је и после пропасти српске државе, а утицај Ресавске школе и из ње проистекле књижевне реформе постојао је и у наредним вековима, што у својим записима сведоче и сами књижевни прегаоци и преписивачи. Тако је, примера ради, инок Михаило у Скиту Свете Ане 1638. године преписао Апостол, са „старих преводника ресавских“ који немају мане; он је овај препис приложио светогорском манастиру Светог Павла [ССЗН 1308]. Поп Манасије из бугарског града Трнова 1644. године преписао је књигу Петогласник; несигуран у резултате свога рада, будући да је посао обављао у немирним временима, суочен са неприликама и тешкоћама, преписивач моли читаоце да уколико уоче неки недостатак у овом препису, исти упореде са изводима „трновским и ресавским“, и према њима исправе текст [ССЗН 1384, 6814]. По благослову хиландарског игумана Виктора, 1660. године неименовани хиландарски монах преписао је на Светој Гори Апостол „од добра извода“, односно „од старих преводника ресавских који немају никаквог порока“ [ССЗН 1570]. Ресавска правописна школа тако се показује не само као центар писмености, већ и као симбол културне обнове и историјског трајања српског народа и његове духовности. Расцветавши се под покровитељством Светог Стефана Лазаревића, Ресавска школа утицала је на све аспекте културног живота — од правописа и књижевности до историје и вере. Манастир Ресава, по свом оснивању уточиште за писце и преписиваче, иако опустео, преко утицаја који је имала Ресавска школа остао је својеврсни мост између прошлости и будућности, чувајући хришћанско наслеђе и истовремено спајајући традицију са идејама хуманизма које су тек долазиле.
