Чувена ресавска књижевна и правописна школа, процветала у ресавском окружју у време владавине Светог Деспота Стефана, била је не само чувар језичке традиције већ и кључно средиште стварања јединственог културног и духовног идентитета, спајајући старе словенске корене са иновативним и савременим приступом. Ресавски правопис није настао случајно; ресавска правописна реформа, започета још крајем 14. века са циљем обнављања старословенске, ћирилометодијевске норме писмености, добила је полет и оснажење и донела добре плодове захваљујући умногоме пажљивој визији и непрекидном старању Деспота Стефана Лазаревића. Ресавска правописна школа тако се показала не само као пука обнова писмености, већ и као симбол културне обнове и историјског трајања српског народа и његове духовности. Расцветавши се под покровитељством Деспота Стефана, Ресавска школа утицала је на све аспекте културног живота — од правописа и књижевности до историје и вере. Манастир Ресава, по свом оснивању уточиште за писце и преписиваче, иако опустео, преко утицаја који је имала Ресавска школа у периоду под Османлијама остао је својеврсни мост између прошлости и будућности, чувајући хришћанско наслеђе и истовремено спајајући традицију са идејама хуманизма које су тек долазиле.
Крајем 14. и почетком 15. века српске земље, саме у зениту свог средњовековног културног развоја, постале су уточиште за научнике и људе од пера — књижевнике, писце, граматичаре и преводиоце из ближих и даљих крајева. Учени људи оног доба долазили су у српске крајеве склањајући се од завојевача који су стизали из Азије. Српски владари имали су благонаклон став према овим дошљацима, и радо прихватали и помагали најумније и најдуховније људе тог времена који су се из својих земаља