непознати, како због пропасти српске државе и пропадања и расипања српског културног наслеђа, тако и због монашке скромности која их је наводила да прећуте своје име и свој допринос. На примеру непознатог инока из Далше може се видети како се утицај Ресавске школе ширио српским крајевима. Инок из Далше, позван са Свете Горе, на Деспотову молбу дошао је у српску Деспотовину и потом ту остао наставивши свој рад. Овај српски писар и књижевник, о чијем пореклу се не зна ништа, раније хиландарски монах, назван је по свом манастиру на речици Далши, док његово име, како световно тако ни монашко, није сачувано. Анонимни инок, чије име остаје непознато, упамћен је као један од најугледнијих преписивача свога времена, човек чије је знање и умеће привукло пажњу самог српског владара. Његов живот и рад откривају богатство, али и тегобе духовног живота у српским областима 15. века, обележеног готово непрекидним турским упадима и надолазећом сенком пропасти српске државности. Својим радом по Деспотовом налогу непознати црноризац најпре се бавио „у крајевима љубостињским, у пустињи близу манастира Успења Пречисте“. Доцније му је Деспот Стефан за обитељ одредио „храм Ваведења Пречисте, близу града Голупца“. Инок је трагао за местом погодним за оснивање манастира, и пронашао га „у подножју горе зване Висока, речју и стварно, на реци званој Далша, на извору“ [ССЗН 250], по којој му је и дат надимак; у овом манастиру наставио је своју делатност. У манастиру Благовештења код Ждрела у Горњаку, овај вредни инок преписао је Радослављево јеванђеље, у сарадњи са чувеним сликаром манастира Каленића, мајстором Радославом. Тај рукопис постао је не само сведочанство о уметничкој сарадњи, већ и о дубокој духовној посвећености, којом су се чувари словенске писмености супротстављали времену ратова и несигурности. Унутар овог јеванђеља, инок непознатог имена оставио је кратак аутобиографски запис, мали прозор у свој свет, али и прозор у живот српских земаља тога доба. Његове речи осликавају не само посвећеност раду већ и неизмерне тегобе које је доносио живот у земљи разапетој између непрестаних турских претњи и настојања да очува своју културу и духовност. Како су српске земље постајале све несигурније за монашки живот, а смртна опасност све извеснија, инок се на крају одлучио да се повуче у Свету Гору, уточиште монаштва и центар духовног мира. Са собом је понео једно од својих дела, кратак летопис назван Историкија, који сведочи о српској историји у периоду од 1348. до 1448. године. Овај летопис, иако сажет, представља драгоцену хронику једног турбулентног времена, бележећи догађаје који су обликовали судбину српских земаља и српског народа. Српски превод дела Јована Зонаре познатог под насловом Хроника, који је настао вероватно још у време Светог Краља Милутина, због своје непоузданости није задовољио стандард Деспота Стефана Лазаревића. Стога је по Деспотовом налогу 1407. или 1408. године хиландарски монах Григорије приступио исправљању грубих грешака у тексту и његовом допуњавању. Григорије је упоређивао изворе који су обухватали Стари и Нови Завет, као и дела познатих класичних и позновизантијских аутора. Тако је настала ревидирана верзија српског превода Зонарине Хронике, која је у
