научним круговима позната и под називом Паралипомен. У запису који је додао уз свој препис, Григорије хвали Деспота Стефана као узорног заштитника књижевности и образовања. Владалац српских земаља, велики самодржац српски Деспот Стефан, каже Григорије, брине се за оно што је душекорисно, те народу своме пружа божанске књиге, желећи да „премудрошћу њиховом украси нарави и речи, и благодаћу њиховом да душу просвећује и ка богопознању привлачи“ [ССЗН 4953]; Деспот се толико старао о књигама као да никаквих других брига и послова није имао, примећује учени редактор. Хиландарски монах Григорије такође даје конкретна ортографска упутства за преписивање и исправљање текстова, чиме се додатно истиче значај тачности и бриге у раду са књигама. У својим коментарима, Григорије показује дубоко поштовање према класицима, истовремено изражавајући ретку критичност и ерудитску тежњу ка изучавању античке културе. Његов рад сведочи о рађању интересовања за античку традицију у српским средњовековним крајевима и културној обнови коју је предводио благоверни Деспот Стефан. И сам књижевник и надахнути поета, Деспот Стефан је и сам активно доприносио књижевности, те се може сматрати не само покретачем већ и једним од кључних актера ресавске књижевне ренесансе. У том смислу, у Карловачком родослову за Деспота пише да „многа писанија преведе од грчких писанија, више од других бивших пре њега“ [ССРЛ 31]. Могуће је да је управо Деспот Стефан с грчког језика превео спис О будућим временима (између 1400. и 1407. године), а његово најпознатије ауторско дело, Слово љубве (настало почетком 15. века), представља врхунац српске средњовековне поезије. Овај песнички текст, у форми епистоле, написан у акростиху, не само да је освежио српску књижевност жанровски, већ је својом темом и топлим, ведрим тоном наговестио дух ренесансе. Слово љубве је химна љубави — духовној, братској, али и љубави уопште, и сматра се једним од најлепших дела српске поезије тог доба. Још једно значајно Стефаново дело јесте Натпис на косовском мраморном стубу (настао највероватније између 1402. и 1404. године), свечани епитаф постављен на месту колективне погибије српске и турске војске на Косову пољу [ССЗН 4946]. Овај драматичан, херојски текст представља узвишени одјек Косовског боја и сведочанство о дубокој националној трагедији. Деспот је можда аутор Надгробног ридања над Кнезом Лазаром, од којег је сачувано тек неколико стихова, као и неколико реторичких увода у повеље, попут оне написане манастиру Хиландар. Овим делима Стефан Лазаревић уписао се у историју српске књижевности као дубоко образован, харизматичан и визионарски владар, који је у својем стваралаштву спојио средњовековну традицију са наговештајем ренесансног духа. Сачуван је већи број записа који сведоче о живој књижевној, преписивачкој и преводилачкој делатности у српским земљама током живота Светог Деспота Стефана, попут преписивања богослужбених књига за манастир Пресвете Богородице у Радешини (чији је ктитор био војвода Радослав Михаљевић) [ССЗН 244]; такво је сведочанство и белешка у Апостолу манастира Светог Димитрија у Сухој Реци (Сушици), у близини Скопља, који је писар Аксентије довршио по Деспотовом
