настале на Светој Гори, у манастиру Хиландар, у којој је остао запис Герасима названог Бугарин [ССЗН 241]. Посни триод је у славу Свете Тројице а по налогу „великог господина све српске земље и подунавских страна христољубивог Деспота Стефана“ писар Радич преписао 1408. године [ССЗН 213]. У дане „благоверног и христољубивог господина Деспота Стефана“, господара „свих српских и подунавских и посавских земаља“, по Деспотовом налогу лично, јеромонах Јован је 1413. године „у пустињи лешјанској“, односно у манастиру Лешје, преписао панегирик који је сачуван у светогорском манастиру Светог Павла [ССЗН 217]. Сматра се да је управо Деспот Стефан наручилац чувеног Минхенског псалтира, рукописа који је са Свете Горе преко манастира Прибина Глава стигао до манастира Пећка Патријаршија, одакле је током аустријско-турских ратова узет и однет у Баварску. Историчар српске књижевности Ђорђе Сп. Радојичић (1905–1970) наводи како се према једном запису Деспот лично старао о „преписивању књига, које је с усрђем и љубављу читао, сисајући премудрост од ових са жељом која се повећавала и коришћу од тих читања, јер веома љубљаше ове (књиге) као нико други у царству и слави световној“ [ССЗН 250] и набраја већи број књига за које се зна да су преписане по наредби Деспота Стефана, попут Паноплија догматики Јевтимија Зигавина, те више библијских књига — Јеванђеља, Књига о судијама, Књиге левитске и Књиге поновљених закона итд., додајући како се у једној књизи светоотачких поука бугарске рецензије из 15. века, у по својој прилици познијем запису, каже да ту књигу Деспот Стефан „писа за душевно спасеније“ [ССЗН 4952]. Док су преписивачи марљиво радили, књижевност је цветала и развијала се. У овом културном процвату Константин Философ заузео је једно од средишњих места. Његово Сказаније о писменех и његово Житије Деспота Стефана Лазаревића из 1431. године стоје међу најзначајнијим остварењима овог периода. Поред њега, у време Деспота Стефана дечански игуман а потом кијевски митрополит Григорије Цамблак је са својим делима попут Житија Стефана Дечанског и својим Словом о преносу моштију Свете Петке из Трнова у Видин и Србију оставио дубок траг у српској књижевности. Међу истакнутим писцима овог периода повезанима са ресавским културним препородом налазио се и Андоније Рафаил Епактит, који је написао Похвалу Кнезу Лазару. Дела ресавског правописа настајала су и у деценијама после упокојења Деспота Стефана. Вараждински апостол из 1454. године, настао у Славонији по наруџбини Катарине Бранковић, који се данас чува у Музеју Српске Православне Цркве у Београду, један је од таквих рукописа. У сутону српске државности ресавски правопис био је норма: тако су повеље и писма из периода последњих српских деспота чувана правила и одлике овог правописа. Пошто је српска Деспотовина пала под турску власт, монашки живот и преписивачка делатност, везани за Ресавску школу и правописне реформе, претрпели су значајне промене. Један део калуђера, верних традицији и раду Ресавске школе,
