и добри раби, а и верни управитељи [Лк. 12, 42] којима је Он поверио највишу службу и чин.
Све ове, с једне стране дакле, Божије храмове и молитвене домове, како смо рекли, од самих темеља на висину су светло подигли, и, с друге стране, за све ове по реду и роду, редом, свака добра дела доносила су плод да би њих [храмове и молитвене домове] усрдно учврстили за вечно постојање и пребивање будући да су они побожношћу и христољубљем, преданошћу и природом саучесници [2. Петр. 1, 4] и престола наследници верујући да ће од незавидљивог и заједничког Владике примити општу награду, непокајане Божије дарове, које ће правим својим мерилима [Владика] да одмерава, али не обиљем онога што се дарује већ богатством вере и преданости.
Стога и ја, у Христу Богу побожни и христољубиви деспот Стефан, који сам добио чин и власт од Владике мога Христа и који сам владар на бившем моћном престолу моје отаџбине Српске земље, усрдно се потрудих да никако не будем лишен побожности пре мене побожних царева и њихових доброчинстава.
Тога ради у осамнаестој години моје владавине [„царства мога“] дошао је код мене најчаснији међу свештеноиноцима игуман часног светог царског манастира Владичице Наше Богородице, званог Лавра - који је на Светој Гори Атонској, међу Светима оца нашег Атанасија - господин Генадије. Он ми је рекао за потребе и многе друге манастирске невоље. Милосрђем покретани и наређењем законским вођени, решили смо да притекнемо и помогнемо чувеном, горепоменутом манастиру Лаври, у складу са садашњим временом и [нашом] могућношћу. Молимо се мојој узданици, Царици свих, Владичици, и заступништву међу Светима оца нашег Атанасија Атонског, и молитвама богоносних отаца који су у Лаври, нашој власти и моћи да се много година увећава благостање, и нашем доброчинству да се Манастиру повећава и да будем наследник оног вечног и без туге Царства.
Тога ради приносим мали дар нади мога живота и спаса свих Царици Владичици горепоменутом манастиру Горе Атонске, Лаври Атанасија који је међу Светима - а то су ови [дарови].
Село Куриловаја, село Вранково, село Шалудовац, село Буљани. Њима дајем слободу [и ослобађам их] од соћа, градобљуденија, орања, копања, повоза, поноса, жетве, кошења сена, приселице и од данка, осим онога што је нужно за Владареву потребу; и, једноставно рекавши, [ослободио сам их] од свих обавеза [работа] садашњих и будућих, да [та села] пребивају у слободи неузнемиравана ни од кога. Ако је неко из горепоменутих села побегао да га Хасан не би заробио, Лаврини се калуђери овлашћују да такве људе, где их нађу, враћају у поменута села, хтели то они или не хтели.
Сва ова вишеуписана села (по)свећујем горепоменутом манастиру Лаври Горе Атонске због чега се обраћам личио том игуману Лаврином, најчаснијем међу свештеноиноцима господину Генадију, и најчаснијем међу свештеноиноцима господину Симону, и