Разлози из којих је Стефан Лазаревић подржавао Цркву и манастире били су вишеструки: на првом месту ту су била његова духовна убеђења, затим жеља да следи традицију Немањића, као и практична потреба за очувањем угледних верских установа. У немирним временима, његова подршка манастирима била је и начин одржавања стабилности у земљи.
Света Гора је уживала посебан статус, а владари су се трудили да обезбеде манастирима неопходне услове за молитвени живот. Ослобађање од пореза и других намета омогућавало је монасима да се посвете духовном животу, без бриге о материјалним стварима. Међу светогорским манастирима, Велика Лавра, манастир Светог Атанасија, био је нарочито помаган од српских владара и српске властеле. Цар Стефан Урош (1336-1371) и деспот Јован Угљеша (†1371) даривали су манастир, што показују сачуване повеље. Сачуване су и две повеље које је манастиру издао Кнез Лазар (1329– 1389), прилажући манастиру знатна материјална средства. Као и његов отац, Стефан Лазаревић је наставио ову традицију, те је својим даровима подржавао светогорски манастир Светог Атанасија.
У више наврата, Стефан Лазаревић је даривао овај манастир, издајући повеље којима је поклањао приходе и села ослобађајући их од дажбина. У почетку, као кнез, заједно са мајком Милицом и братом Вуком, обезбедио је ослобађање манастирских поседа од различитих намета. О томе сведочи његова повеља издата манастиру Велика Лавра 1394. или 1395. године. Том повељом породица Лазаревић ослободила је обавеза поједина села у Петрушкој области, односно у околини Параћина: ово је била потврда повеље коју је 1375. или 1376. године манастиру Велика Лавра издао Кнез Лазар, додељујући привилегије манастирском поседу. Повељу је потписао „у Христу Богу благоверни кнез Стефан господар све Српске и Подунавске земље“.
Како су се геополитичке околности мењале, благочестиви владар српски је у неколико наврата морао да прилагођава своје дарове. Некада је, због османлијских напада, било потребно заменити раније додељена имања, јер су постала несигурна за обрађивање. С друге стране, унутрашњи сукоби у српској држави, као и притисци османлијске управе утицали су на могућности даривања. Упркос свим овим сложеним