Иако је Деспот Стефан манастирима давао значајне повластице, одређене обавезе су задржане. На пример, манастирска села морала су да учествују у ратним походима и изградњи утврђења, уколико је та обавеза важила за Лаврине метохе. Деспот Стефан је такође био свестан могућности да изгуби територије које је даровао, па је у
повељи предвидео шта би се дешавало у случају његове смрти или изгнанства. Кроз ова документа, види се како је Стефан Лазаревић комбиновао личну побожност, традицију и политичку прагматичност у подршци манастирима.
Повеља Деспота Стефана манастиру Велика Лавра из 1407. године
Светло, дакле, светско састављење и сједињење ове божанске светиње [храма], коју Господ утемељи а не човек, велики међу пророцима Мојсије - наговештавајући да иако никако неће бити, по саставу, саздан као она давнашња законита светиња која је пример данашњој - објављује целом скупу синова Израиљевих да је њу [светињу] као углед на Синајској Гори створио Бог који је њему, Мојсију, утемељујући закон, рекао: Гледај, начинићеш све на начин који ти је показан на Синајској Гори [Изл. 25, 40; 26, 30], али да се приноси и све од злата, и сребра, и од драгог камења [Изл. 26–27], и од најчаснијих ствари, све до последњих и најмањих потреба [Изл. 25, 2–7]. Свеблаги Владика и Праведни судија никако није одбацио са вером приношене дарове, нити удовичине две лепте, нити, затим, чашу хладне воде у име ученичко а награду је давао ономе који је ње лишен. Зато су и сви доносили: овај ово, а онај оно, свако по својој жељи и могућности. И тако се стварала она давнашња светиња.
Ову Божију заповест и Мојсијево служење, кажем оно дело, светињу, кад видеше и они најпобожнији и најхристољубивији цареви да је она најбожаственија и некако највиша по висини, очигледно и по светлости и части најбожаственија, ове наше јеванђељске [светиње] која је подобна [подобнообразна] небеској светињи [скинији], расудивши поревноваше. И принесоше и ово и оно, а то принесено достојно је и похвале и награде. Али од самих темеља светли и високи, и небозрачни, да на овај начин кажем, храмови Богу и ономе што је Божије, на висину, украсивши, подигоше срдачну усрдност и топлоту и веру душевну више од сваког злата и драгог камења. Сваким прилозима, даровима и плодовима не само да су се обезбедили од немоћи н оскудице, и задовољили сваку потребу, него су и својим царским повељама са златним печатом утврдили и наредили да с колена на колено [ти прилози] буду постојани и неизмењени. За ово ћемо с колена на колено, хвали Господњој, у повељи и ми бити помињани и у њиховом сећању заједно пребивати, сада и убудуће, снажно верујући и у радост Господа свога ући [Мт. 25, 21], и с Владиком вечно бити, према истинском обећању, као Његове праве слуге