С друге стране, академик Сима Ћирковић бранио је аутентичност повеље, објашњавајући да израз „царство ми“ (који се појављује и у другим повељама Деспота Стефана Лазаревића) није био израз претензија на царску титулу, већ је био прихваћен за деспоте у оквиру византијске праксе. Ћирковић је такође показао да формулар повеље не садржи разлоге за сумњу у њену веродостојност. Палеографска анализа академика Димитрија Богдановића (1930–1986) показала је да оба текста потичу из прве половине 14. века.
Повеља Деспота Стефана манастиру Велика Лавра из 1407. године представља значајан документ који сведочи о његовој подршци манастирима и његовој улози у очувању православне традиције. Између осталога повеља показује да је Деспот Стефан ширио имања Велике Лавре у српским земљама. Иако постоје одређене историјске сумње у њену аутентичност, анализе сугеришу да је текст повеље настао у првој половини 14. века. Без обзира на то, она остаје важан извор за проучавање односа између српске државе и Свете Горе у средњем веку.
Последња сачувана повеља Деспота Стефана Лазаревића за Велику Лавру издата је почетком 1427. године, неколико месеци пре његовог упокојења. У њој је благочестиви Деспот предвидео начин на који ће му манастир организовати молитвене помене и подушја, а као додатни прилог манастиру поклонио је сребрне свећњаке и годишњи приход од царине у Новом Брду. Оригинал ове повеље, потврђен Деспотовим потписом и воштаним печатом, сачуван је у архиви манастира Велика Лавра. Овај драгоцени документ који расветљава српске светогорске везе и прилике у доба српске Деспотовине више пута је објављен; текст повеље на савремени српске језик превео је А. Младеновић.
Деспот је повељом издатом манастиру Велика Лавра у другој половини јануара 1427. године манастиру приложио „два сребрна и позлаћена свећњака од шездесет литара сребра“, односно два велика свећњака од око 20 кг племенитог метала, као и годишњи приход манастиру од по двадесет литара сребра. Константин Философ, савременик и биограф Стефана Лазаревића, у Житију Деспота Стефана помиње неке од таквих крупних Деспотових дарова светогорским манастирима, и изричито каже да је он светогорске лавре „украсио многосветлећим кандилима, која (од) злата сијају“ [ЖДС 52], поредећи сјај светогорских цркава са сјајем манасијске Цркве Свете Тројице, која их ипак превазилази.
Деспотово завештање манастиру - да му по упокојењу чине литургијске помене, и да му по црквеним правилима у одређено време врше парастосе (у трећи, девети, двадесети и четрдесети дан по смрти, потом полугодишњи помен, и после тога годишње помене), као и другим благочестивим владарима - по црквеном типику, са кољивом, и са трпезом, односно даћом, саставни је део његове повеље манастиру Велика Лавра из 1427. године. Ови детаљи можда откривају и да је благочестиви Деспот предосећао да се ближи завршетак његовог земаљског живота, а свакако још
једном показују како је Деспотова побожност била црквена и литургијска.