Видећи ово божанско правило и Мојсијеву послушност, богољубиви цареви су препознали да је и новозаветна, јеванђелска Црква попут овог небеског храма који је Бог открио Мојсију. Подстакнути богољубљем, они нису желели само да дају прилоге, мада је то похвално и вредно награде, већ су полагали темеље цркава Божијих, подизали их у висине и украшавали са жаром, вером и духовном љубављу која је вреднија „од сваког злата и драгог камења“. Цареви су манастирима давали приходе, прилоге и приносили плодове како би ублажили немоћ, помогли сиромашнима и задовољили све потребе. Осим тога, осигурали су да ова добра остану и после њих, доносећи повеље и хрисовуље којима су утврдили да њихови дарови остану чврсти и непроменљиви кроз покољења. Веровали су да ће се тако препоручити Господу, остати у сећању Божијем и сећању свога народа, задобити вечно блаженство и ући у радост Господа свога као верне и добре слуге. Неки су подизали храмове Божије од самих темеља, док су их други испуњавали добрима и осигуравали њихову постојаност. Њихови наследници, настављајући њихову побожност и љубав према Христу, знали су да ће задобити награду од свеопштег Господара, који не мери вредност приноса по количини, већ по вери и искрености срца. Следећи пример побожних царева, и благочестиви Деспот Стефан, као владар српске земље, осећа обавезу да не буде изузет од таквог доброчинства. У осамнаестој години своје владавине, он је примио игумана Велике Лавре, јеромонаха Генадија, који је дошао молећи за помоћ. Деспот је, у складу са својим могућностима и положајем, одлучио да помогне Лаври: он се молио Пресветој Богородици, у којој налази своју наду, и препустио се заштити Светог Атанасија Атонског, као и молитвама монаха из Лавре. Његова жеља била је да држава опстане, да његова доброчинства манастиру буду умножена и да задобије вечно Царство. Као део своје помоћи, Деспот Стефан је манастиру даровао четири села. Заузврат, како су се игуман Генадије, јеромонаси Симон и Григорије, као и остали монаси и старци Велике Лавре сложили и обећали, манастир ће сваке године у својој великој цркви помињати Деспота Стефана као ктитора, по обичајима Цркве и царске традиције, исто као што се помиње и цар Стефан Душан. Деспот је потврдио да ова повеља мора остати чврста и неповредива до краја његовог живота, а истовремено је позвао своје наследнике да је поштују и одржавају.
У архиви манастира Велика Лавра сачувана су два примерка ове повеље - оригинал и копија која је настала врло брзо, коју је писала иста рука - израдио ју је исти писар. Повеља је привлачила пажњу истраживача још од почетка 20. века. Текст и снимке ове повеље објавили су Стојан Новаковић (1842–1915), Драгутин Анастасијевић (1877– 1950), Сима Ћирковић (1929–2009) и Александар Младеновић (1930–2010).
Аутентичност ове повеље била је предмет научних расправа. Неки историчари, попут Константина Јиречека (Konstantin Josef Jireček, 1854–1918), сумњали су у њену веродостојност, нарочито због употребе израза „моје царство“ („царство ми“), који није био уобичајен за титулу деспота. Ова сумња је била прихваћена и од других историчара, попут Станоја Станојевића (1874–1937).