околностима и неповољним приликама, наследници Кнеза Лазара старали су се за светогорски манастир Светог Атанасија. Сачувано је неколико повеља које сведоче о континуираној помоћи Лазаревића Великој Лаври: монахиње–кнегиње Јевгеније од 1. августа 1398. године (којом се регулише коришћење земље која је раније приложена Лаври, па ју је кнегиња из незнања уступила духовнику Сисоју), Деспота Стефана од 5. јануара 1407. године (којом је Лаври приложио четири села), и Деспота Стефана из 1414. или 1415. године (којом се утврђују прилози Лаври после турских упада), као и његова повеља из 1427. године - последње године његове владавине.
У осамнаестој години владавине Деспота Стефана, како сам каже, односно почетком 1407. године, из Велике Лавре дошао је код њега угледни игуман Генадије. Игуман је молио Деспота да пружи подршку манастиру, што је Стефан благонаклоно прихватио. Као свој дар, Деспот је Великој Лаври приложио неколико села. Он је ова насеља ослободио од разних пореза и намета, не само у том тренутку, већ и у будућности. Посебна клаузула повеље односила се на људе који су, бежећи од османлијске опасности коју је оличавао извесни Хасан, напустили ова села. Наиме, Хасан је очигледно пленио села која су припадала Лаври. Према мишљењу Олге Зиројевић, реч је о турском акину - пљачкашком походу, којих је било много, а који се вероватно није десио давно пре издавања Деспотове повеље. Манастирским властима је дато право да избеглице врате на њихова претходна имања. С друге стране, монаси Велике Лавре требало је да у католикону манастира сваке године служе помен у част Деспота Стефана, по узору на обичај који је постојао за његовог претходника, цара Стефана Душана (1308–1355).
Увод у ову повељу нарочито је занимљив. У њему Деспот Стефан више пута реферише на библијске књиге, цитирајући Књигу Изласка, алудирајући на Јеванђеље по Матеју, Јеванђеље по Луки и 2. Посланицу Апостола Петра. Приповест о изградњи старозаветне скиније открива божанско милосрђе, и приказује како Бог прима сваки дар који му човек приноси са вером. С друге стране, увод у повељу открива коју су били мотиви Деспотовог ктиторства, и Деспота приказује као настављача немањићке традиције задужбинарства. Читајући увод, можемо да разумемо којим начелима се Деспот Стефан руководио када је подигао своју задужбину - манастир Манасија, чија изградња је започета отприлике у времену настанка ове повеље.
Божанска скинија, коју није створио човек већ сам Бог, слика је хришћанских цркава, каже се у уводу у текст повеље. Бог је лично говорио Мојсију на гори Синај, рекавши му да скинију изгради и украси према узору који му је показао. Као велики пророк, Мојсије није дозволио никоме да се уздржи од учешћа у изградњи старозаветне скиније. Наложио је свим синовима Израиљевим да допринесу - златом, сребром, драгим камењем, али и најскромнијим даровима. Бог, који је премилосрдан, прихвата све дарове који су дати с вером - било да је то последњи новчић удовичин или само чаша хладне воде. Сви су дали свој допринос према својим могућностима и доброј вољи, а тако је овај древни Божији шатор био подигнут.