Манасија
← Литература

Повеље Деспота Стефана манастиру Хиландар

Страна 4 од 10

написана је на пергаменту, и храни се у архиви манастира Хиландар на Светој Гори. И ову повељу најпре је објавио Димитрије Аврамовић половином 19. века; после тога, појавило се још неколико издања овог драгоценог документа, а текст повеље је неколико пута превођен на савремени српски језик.

Повеља Деспота Стефана манастиру Хиландар из 1406. године

Милошћу великог Господа мојега Исуса Христа, заступништвом Пресвете Богородице и молитвама светих ми господара и отаца и прадедова и ктитора Симеона и Саве доброверни деспот Стефан, господар свих Срба и Подунавља и великог српског царског манастира што је на Светој Гори Атонској ктитор најприснији. Ја након младићког ми узраста и младих ноктију, када је Бог [својим] старањем све на корист мени чинио, у многа жестока и неиздржљива искушења, па штавише и смртна пуштен бих, чему су сведоци и слушаоци небесне стихије и замало не читава васељена, и од свих избави ме Господ и још ће избавити. Но, у овим што је требало бити и што ћу пострадати, нека се каже: У тамним овим облацима ка сунчаним најсветлијим зракама - врлинама, велим, оца мојега и господина Светога ми Кнеза, једва и с муком гледах ја и они што су у власти мојој, иако смо тежили да се угледамо на њега, зли с невољом и изван благости. О, губитка! „Јер Бог љуби онога који драговољно даје“, као што рече божаствени апостол [2. Кор. 9, 7]. И сада велике ризнице благости Божије отворише се нама, и смирисмо се ми починусмо, и облаци тамни разиђоше се, и засија нам сунце. И да кажемо са апостолом: „Ево времена благопријатног, ево сада дана спасења“ [2. Кор. 6, 2]. И обновише се острва и ново небо и нова земља мени, по Исаији [Ис. 65, 17; 66, 22]. И ја захвалан Богу бих и још ћу бити, благодаћу Светога Духа потпомаган. И тако за самодршца и владара очинског дела и повереника пространства Српске земље од Бога се венчах и очевим врлинама сам тежио док сам у оваквом установљењу и стању био. У то време дођоше к мени из часног ми манастира најчаснији међу иноцима старац кир Јован и најчаснији међу свештеноиноцима поп кир Теодор и изложише царству ми силну жалост манастира због прекидања новобрдског дохотка, којега је приложио манастиру испуњен радошћу родитељ ми и господин Свети Кнез. И ево, када царство ми размотри, не дозволих да лишен буде мој свети манастир новобрдскога обиља, које царству ми божаственом заповешћу земља богато дарује.