1402. године, на молбу хиландарског игумана Григорија и братства манастирског пирга Светог Василија - познатог под називом Хрусија - Стефан је манастиру даровао село Ливочу на обалама Биначке Мораве, као прилог Цркви Вазнесења Господњег у том пиргу. Ову повељу заједнички потписали су „у Христу Богу благоверни господин кнез Стефан и брат му господин Вук“; писана је на пергаменту, и данас се храни у архиви манастира Хиландар. Нешто касније, двојица хиландарских монаха, старац Јован и јеромонах Теодор, обратили су се Деспоту Стефану жалећи се да је престала исплата новчане помоћи манастиру из Новог Брда. Подсећајући да је новобрдски доходак манастиру Хиландар даровао његов отац, Свети Кнез Лазар, Деспот Стефан донео је одлуку да се у корист манастира Хиландар настави са исплатом 100 литара сребра годишње (око 33 килограма). Овај прилог Деспот је дао у част Богородице Хиландарске и у част преподобних светитеља Симеона и Саве, уздајући се у њихове молитве и благослов за свој народ. Повеља из 1406. године, којом је Стефан потврдио овај прилог, написана је на пергаменту. Оригинал повеље чува се у архиву манастира Хиландар на Светој Гори. Ова повеља Деспота Стефана Лазаревића представља један од најзначајнијих докумената српске средњовековне историје, како због свог садржаја, тако и због изузетне уметничке вредности њене аренге - увода који је изузетно развијен и поетски обликован. За разлику од других средњовековних српских докумената, аренга ове повеље је необично широка, надахнута, а иза ње стоји личност самог Деспота Стефана. Богата је алегоријама, библијским реминисценцијама и дубоко личним Деспотовим освртима на сопствени живот, на смрт његових родитеља, али и на тежак терет косовске трагедије. Управо због тога, многи историчари књижевности ову аренгу сврставају међу најзначајније књижевне радове Деспота Стефана, уз његово Слово љубве. Посебно је упечатљива употреба библијских цитата, који нису тек украси, већ су као проживљени и дубоко промишљени елементи уткани у текст. Стефан их вешто користи да би изразио своје духовно стање, наговештавајући у појединим тренуцима чак и сопствене дилеме, страхове, али и утеху коју проналази у вери. Изнад свега, тон благодарности Богу који је Деспота у тешким неприликама избављао и који ће га избавити и спасити одаје аутора пролога ове повеље као дубоко верујућег хришћанина, одговорног владара који се с једне стране стара за свој народ док као црквен човек истовремено мисли о вечним истинама. Молитвено помињање Пресвете Богородице, као и ктитора хиландарских Светог Симеона Мироточивог и Светога Саве, а потом и Светог Кнеза Лазара, између осталога показује Деспотову свест о јединству земаљске и небеске Цркве, али и о важности старања за духовно и културно наслеђе, указујући на његову дубоку уцрковљеност. Повеља манастиру Хиландар из 1406. године није само правни документ - она је сведочанство времена, лично сведочење једног владара који се у тешком тренутку нашао између блиставе прошлости и суморне будућности - но опет са есхатолошком надом, између минулог и долазећег у историјском али и у
