метаисторијском смислу, између очевог завештања и сопствене судбине, са вером у вечни живот и победу Христову. Ову повељу манастиру Хиландар из 1406. године објавио је најпре Димитрије Аврамовић (1815–1855), а за њим су је објавили Фрањо Миклошич (1813–1891), Архимандрит Леонид Кавелин (1822–1891), Стојан Новаковић (1842–1915), Василиј Корабљов (1873–1936) и други; постоји неколико превода ове повеље на српски језик - Ђорђа Трифуновића, Александра Младеновића (1930–2010) и Андрије Веселиновића; уводни део превео је и Свети Јустин Поповић (1894–1979) - у склопу својег Житија Светог Кнеза Лазара. Деспот Стефан је пет година после повеље из 1406. године издао још једну повељу манастиру Хиландар, којом му је приложио већи број села у српским крајевима у замену за шест адрфата у манастиру. Манастиру је даровао неколико села у околини Новог Брда, као и два у Левчу - Бдчину и Церницу, што одговара данашњим селима Бачина и Церница у општини Варварин. Ова насеља припадала су области Темнић, која је у средњем веку била део Левча. Уводни део повеље понавља повељу Кнеза Лазара из 1379. или 1380. године: и на овај начин Деспот Стефан показује континуитет власти коју је наследио од свога оца. Увод, у великој мери састављен од библијских цитата, одражава на који начин је српска средњовековна култура била постављена на светописамске основе. Истраживачи су запазили књижевну вредност аренге ове повеље - на савремени српски језик превели су је Ђ. Трифуновић, Владимир Мошин (1894–1987) и Димитрије Богдановић (1930– 1986); у целини је повељу на савремени српски превео А. Младеновић. Стефан је у овој повељи захтевао да од добијених шест адрфата два може уступити монасима по сопственом избору, а након њихове смрти да поново има право располагања. Сећајући се смрти, побожни владар, благочестиви Деспот српски прописао је да му се по упокојењу у манастиру врши годишњи помен у складу са црквеним правилима, уз кување пшенице - кољива - и појање десет Литургија. У првих четрдесет дана од његове смрти требало је одслужити још сто Литургија, а касније га спомињати као ктитора и братију манастира. Ако ове речи сравнимо са онима које је у Житију Деспота Стефана забележио Константин Философ - да је Деспот Стефан, старајући се за благољепије манастира Манасија, одредио да се Вечера Господња, односно Литургија, Евхаристија, „са великом чашћу (овде) врши постајући (тако) сличан серафиму“ - с обзиром на чињеницу да се Деспот старао за служење Свете Литургије и за живота а и за после упокојења, можемо претпоставити да је овај владар био не само побожан, већ и црквен у литургијском смислу. Дарована села ослобођена су бројних обавеза, осим новчаних дажбина за војне потребе и дажбина владару. Ова повеља настала је 8. јуна 1411. године у Јагодни (Јагодини) и представља значајан документ који сведочи о континуираној подршци манастиру Хиландар од Деспота Стефана. Повеља из 1411. године, сачувана у оригиналу,
