Међутим, није јасно да ли је манастирска црква икада била претворена у џамију, или је само коришћена као помоћна и економска зграда, о чему постоји неколико трагова у изворима. Како год било, прошлост ресавског манастира није истражена и слабо је позната. У литератури се срећу и тврдње да је оригинална камена припрата била разрушена због експлозије барута који је у њој негде у периоду између 1718. и 1730. године чувала аустријска војска.28 Према записима на две камене плоче (које се данас налазе на западној фасади припрате у горњој зони), обнова припрате довршена је 2. октобра 1735. године, у време Митрополита београдско- карловачког Вићентија Јовановића (1689–1737); ктитори обновљене припрате били су оберкапетан Коста Димитријевић и Јован и Јанићије Костадиновић [ССЗН 2642]. Игумани манастира Ресава Јосиф и Јоасаф, које помиње егзарх Максим Радковић, учествовали су као посланици у раду српских црквено-народних сабора одржаних у Сремским Карловцима.29 Игуман Јосиф са братијом учествовао је у раду незваничног црквено-народног сабора одржаног 1727. године; на писму које је 25. јуна 1727. године сабор упутио Митрополиту Мојсију Петровићу, сачуваном у Архиву САНУ у Сремским Карловцима, стоји и отисак печатњака манастира Манасија,30 данас похрањеног у Народном музеју у Београду.31 Игуман Јоасаф био је представник манастира Ресава на сабору одржаном 1731. године,32 док је манастирски посланик на сабору одржаном такође у Сремским Карловцима 1735. године био ресавски намесник јеромонах Арсеније.33 Исти јеромонах Арсеније претходно је изабран за једног од делегата свештенства и народа из централне Србије, и то на црквено-народном сабору одржаном 15. јула 1735. године у манастиру Рукумија.34
- Уп. С. А. [= Евгеније Симеоновић], „Описъ манастира Манасiе“, Србскiй лѣтописъ, год. XXXVII, кнь,
- Види Исидора Точанац, Српски народно-црквени сабори (1718–1735). Историјски институт, Посебна издања, књ. 54 (Београд: Историјски институт, 2008), 262–263.
- зборника са овог скупа, што само по себи већ представља својеврсну библиотеку.
- Изгледа да се овај печатњак из манастира Манасија неко време налазио у манастиру Бођани, у који је стигао можда са манасијским братством у првој половини 18. века, одакле је крајем 19. века пренет у манастир Манасија; данас се налази у Народном музеју у Београду. Уп. Јеринић, „Печатњак манастира Манасије у збирци Народног музеја у Београду“, 270–271. Уп. такође Л[азар]. Богдановић, „Разни печати у манастирима Раваници и Манасији у Србији“, Српски Сион: званичан лист Православног српског Архијерејског Синода Митрополије карловачке за духовне, црквене и јерархијске ствари, год. XVI, бр. 14 (понедеоник 31. јулија 1906): 399–401: 400.
- Точанац, Српски народно-црквени сабори (1718–1735), 262.
- Точанац, Српски народно-црквени сабори (1718–1735), 42, 256.
- Уп. Небојша Ђокић и Оливера Думић, „Сибничке цркве“, Каленић: издање Шумадијске епархије, год. XXXIII, бр. 2 (212) (2014): 39–43: 40 (позивајући се на М. Поповића - Михаило Поповић, Историјска улога Српске Цркве у чувању народности и стварању државе (Београд: [б. и.]., 1933)); уп. такође Точанац, Српски народно-црквени сабори (1718–1735), 52.