Након двадесетак година релативног мира, Турци су до краја 1738. године поново успоставили своју власт у већем делу северне Србије, изузев у самој околини Шапца и Београда. Када су јаке османлијске снаге потукле аустријску војску у бици код Гроцке у јулу 1739. године, и потом заузеле Београд, исход рата је одлучен;37 две силе склопиле су Београдски мир у септембру исте године, и аустријска војска повукла се из Србије, док су Турци поново заузели крајеве до Дунава и Саве. Ове војнополитичке промене имале су тешке последице по српско свештенство и монаштво које је остало у областима под турском влашћу, као и на хришћански живаљ у целини, о чему сведочи велика сеоба 1740. године, у којој су Срби масовно стигли чак до Русије и населили се у источним пределима данашње Украјине. Селили су се и монаси. Калуђери избегли из Манасије су 1739. године смештени у манастир Бођани,38 y Бачкој епархији - дошавши или се пак можда опет саставши са својим некадашњим игуманом Јоасафом, уколико је он прешао у Бођане неколико година раније. У Бођане су са монасима из Манасије стигле и иконе, црквене утвари и разни предмети, књиге међу којима су биле и неке од оних које је егзарх Максим Радковић пописао у ресавском манастиру 1733. године, и заведене у манастирски инвентар као ресавске. Но, могуће је да није све пописано: у манастиру Бођани и данас постоје иконе пореклом из Манасије које нису унете у инвентар овом приликом.39 Манасијски монаси су са собом понели своје благо које је садржало и 35 књига, између осталих и велики руски Псалтир који је манастиру Манасија нешто раније даровао Митрополит Мојсије Петровић.40 Можда са овим изгнанством ресавске обитељи у вези, „Манасијци“, односно монаси манастира Манасија спомињу се у једном поменику из манастира Врдник, који међутим није могуће прецизно датирати [СП 138]. У опису манастира Бођани од 25. јануара 1756. године у списку братије као чланови манастирске обитељи наводе се и некадашњи ресавски монаси: игуман Јоасаф Стефановић из Сенте (највероватније бивши ресавски игуман) и још двојица јеромонаха - Јанићије Томашевић из Крагујевца и Јефрем из Сегедина, сва тројица постриженици манастира Ресава.41 Ресавски утицај ширио се у друге манастире Епархије бачке. Настојањем старешине манастира Ковиљ, архимандрита Агапија Поповића, 17. септембра 1741. године у Петроварадинском Шанцу, пред Епископом бачким Висарионом Павловићем (1670–1756), братство ковиљског манастира склопило је са мајсторима уговор ο градњи нове велике цркве од тесаног камена, која треба да ce изгради по угледу цркве манастира Манасија, како y унутрашњости, тако и споља.42 Занимљиво је да је један од потписника уговора био и игуман бођански Јоасаф [КОНТ 88]; као бивши старешина манастира Манасија, који је између осталога руководио и обновом манастира током прве половине 4. деценије 18. века, он је свакако могао бити од велике помоћи и наручиоцима овог специфичног посла и извођачима радова.
- Уп. Радмила Тричковић, „Ћуприја и средње Поморавље до Првог српског устанка“, у: Бој на Иванковцу 1805, ур. Васа Чубриловић, Српска академија наука и уметности. Посебна издања, књ. DXXII. Одељење историјских наука, књ. 6 (Београд - Ћуприја: Српска академија наука и уметности - Самоуправна интересна заједница културе Скупштине општине Ћуприја, 1979), 85–169: 143–144; види такође и Радмила Тричковић, „Београд под турском влашћу 1521–1804. године“, у: Историја Београда, ур. Никола Тасић и др., Српска академија наука и уметности, Балканолошки институт. Посебна издања, књ. 62 (Београд: Балканолошки институт САНУ - ИК „Драганић“, 1995), 91–141: 126.
- Уп. Петар Момировић, „Прилог историји манастира Ковиља“, Саопштења XXV (1993): 209–218: 214.
- Уп. Шелмић, „Иконе манастира Бођана из прве половине XVIII века“, 288–291; Љиљана Н. Стошић, „На размеђу Истока и Запада: Жефаровић у манастиру Бођани (1737)“, Живопис: часопис за неговање црквене уметности, год. 12, бр. 12, (2023): 55–64: 60, https://doi.org/10.18485/zivopis.2023.12.12.3; вероватно у овој сеоби нису пописане ни све књиге које су пристигле у Бођане - уп. Жарко Д. Војновић, „Манастирске библиотеке на подручју Карловачке митрополије у 18. веку“ (докторска дисертација. Универзитет у Београду, Филолошки факултет, 2018), 223.
- Уп. Петар Момировић, Манастир Бођани (Бођани: Српски православни манастир Бођани, 1980), 24– 25; Војновић, „Манастирске библиотеке на подручју Карловачке митрополије у 18. веку“, 219, 222–223.
- Уп. Лазар Мирковић, „Белешка о Бођанима“, Гласник Историског друштва у Новом Саду, књ. III, св. I (1930): 107.
- За више детаља о овом уговору и грађевинском подухвату, види Момировић, „Прилог историји манастира Ковиља“, 213–215; такође Мирон Ђорђевић, Историја Светосавског манастира Ковиља Храма Св. Аранђела Михајила и Гаврила у богоспасајемој епархији Бачкој: са приступом о чину монашком у опште и у Срба. Написао Мирон Ђорђевић (У Новом Саду: Издање Манастира Ковиља, 1891), 85–90.