Радковић је забележио и имена ресавских калуђера из 1733. године, на првом месту игумана Јоасафа, родом из Бачке, који се у Ресави замонашио, којег је у оба чина рукоположио Епископ костајнички Стефан Љубибратић (1686–1737), и којег је синђелијом поставио Митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић (1677– 1730) [ИМР 167]. Он бележи и имена тројице „попова“ Херцеговаца који су у Ресаву прешли као монаси манастира Морача, односно имена јеромонаха Арсенија, Виктора и Димитрија, као и јерођакона Јосифа из Пореча који је замонашен у Ресави, и монаха Мојсија из Будима, који је такође замонашен у Ресави [ИМР 167–168]. У његовом извештају као духовници ресавских монаха помињу се Данило из Горњака и Герасим из Студенице. Према Радковићевом попису личних књига ресавских монаха, који су у својим библиотекама поседовали Свето Писмо, псалтире, молитвенике, канонике, часослове, требнике, тумачење Јеванђеља од Светог Јефрема Сирина итд. [ИМР 167–168], може се претпоставити да нису били неуки. Радковић у свом извештају помиње и да је свештеник Димитрије из Каменова, стар 25 година, „књигу учио“ и богословску обуку завршио у манастиру ресавском, код ранијег (тада већ упокојеног) игумана Јосифа, и тадашњег намесника Арсенија [ИМР 148]. За другог свештеника, Димитрија Несторовића родом из Сењака парохије ресавске, старог 22 године, Радковић бележи да је 12 година књигу такође учио код покојног игумана Јосифа и намесника Арсенија, као и да се после рукоположења целу зиму свештенству учио у Манасији [ИМР 151]. Овакве белешке неке истраживаче навеле су да претпоставе како је у манастиру Ресава почетком 18. века постојала богословска школа, што не би било немогуће, али је разложније претпоставити да су свештенички кандидати у манастиру Ресава у том периоду припремани за пастирско служење и основну богословско-литургичку обуку стицали не похађајући неку богословску школу у савременом смислу те речи већ кроз један менторски рад ресавских духовника и праксу у богослужбеном животу манастира. Радковић је прибележио да се на Цркви Свете Тројице налази оловни кров, који стоји откако је црква саграђена, и да у цркви постоји звоно. Занимљив је податак који налазимо у његовом извештају - да је у току обнова припрате, у којој се пре налазила „мунара турска“ [ИМР 167].
