Манастир Манасија: историја

Активност манастира Ресава постала је недуго по настанку манастира чувена надалеко, и то не искључиво по монашком животу његових житеља већ такође и по значајном културном и научном утицају. У манастиру је бујао подвижнички живот - откривене су монашке испоснице у пећинама које се налазе у непосредној близини манастира, а судећи по сачуваним записима и археолошким налазима у околини манастира Манасија у првој половини 15. века постојао је већи број цркава, манастира и испосница,⁶ што упућује на претпоставку да је сам манастир постао средиште духовног живота. Манастирску монашку обитељ сачињавали су учени и вредни монаси, а Ресава се залагањем Деспота Стефана, кроз преписивачки, преводилачки и књижевни рад манастирског братства развила у културно жариште, у ком је деловала чувена Ресавска школа. Деспот Стефан Лазаревић упокојио се 1427. године [ЖДС 86], и према својој жељи сахрањен је у својој задужбини [ЖДС 87], односно у манастирској Цркви Свете Тројице, како сведочи његов биограф Константин Философ (око 1380–1431), аутор Житија Деспота Стефана. Нешто касније, тачније 1438. године, у припрати манастирске цркве сахрањен је Калојан Русота, како бележе Сеченички и Бранковићев летопис [СРЛ 85: 5–8; ССРЛ 652, 1147; СЛДЂ 20; БЛ 53].⁷ Чувена Ресавска школа цветала је током последњих година трајања српске средњовековне државности, стекавши велики углед. Утицај ове школе постојао је не само у српским земљама већ се ширио и даље: према оценама које се срећу у литератури, овај утицај допирао је чак до Русије, Румуније и Влашке, јужних земаља и Свете Горе, док је нарочито изражен био у Бугарској. Ова школа успоставила је високе ортографске, литерарне, језичке и преводилачке стандарде, те су преписи и преводи који су у њој настали у вековима који су долазили служили као узори. Манастир Ресава је растао, проширујући свој углед и утицај.