Манастир Манасија: историја

Време краткотрајне послератне управе игумана Павла било је време које је убрзо донело знатне промене за ресавски манастир. С једне стране, манастир Манасија је 1948. године стављен под заштиту државе; убрзо су уследила прва теренска археолошка и архитектонска истраживања ресавске тврђаве и Цркве Свете Тројице, а започети су и рестаураторски радови. С друге стране, одлуком блажене успомене Епископа браничевског Хризостома Војиновића (1911–1989), манастир Манасија убрзо потом био је претворен у женски манастир: у њега се крајем 1953. године уселило сестринство које је предводила мати Параскева Јовановић (1912–1999) - чувена монахиња, упамћена као Мати - Амма. Игуман Павле Панић, као архимандрит, 1955. године премештен је на парохију у селу Влашки До,²⁰⁴ и наставио своје служење - сада као парохијски свештеник.²⁰⁵ Управу над манастиром Манасија преузела је мати Параскева, која је игуманијом женског манастира Манасија постала почетком 1956. године: те године у манасијској монашкој обитељи налазило се око двадесет монахиња.²⁰⁶ По одласку архимандрита Павла, у манастиру је остао један свештенослужитељ - стари јеромонах Јоаникије Иванов који је у Господу уснуо 1957. или 1958. године.²⁰⁷ По његовом упокојењу, богослужења у манастиру Манасија су у наредним деценијама савршавали бројни свештеноиноци и свештенослужитељи, највише из околних манастира али и из околних парохија Епархије браничевске. Манасијско сестринство је расло, пролазећи кроз различите периоде и различита искушења. Монашки живот у манастиру Манасија је континуирано трајао, а сестринство се трудило да обезбеди све услове потребне за монашки живот, и да такође обнови Деспотову задужбину. Један од приоритетних задатака које је сестринство ставило пред себе било је унапређење стамбених услова: најпре су манасијске сестре приступиле обнови старог монашког конака, коју су успешно довршиле и тако обезбедиле погодније услове и прикладније просторије за становање пре краја 1960. године.

Ангажовање државних установа омогућило је почетак потпуније обнове манасијског манастирског комплекса у времену у којем је друштвени положај Цркве био незавидан. По божанском промислу, за задужбину Светог Деспота у послератној југословенској држави наступило је време постепене обнове. Завод за заштиту споменика културе делегирао је стручњаке који су у послератним годинама проучавали ресавску тврђаву и манасијску цркву, износећи прелиминарне предлоге у вези са планираном рестаурацијом и заштитом. Крајем 1956. године започети су радови на конзервацији и рестаурацији Манасије. На основу тада доступних података израђен је технички елаборат, а за мишљења о конзерваторским проблемима и неопходним мерама консултовани су универзитетски професори, архитекте Ђорђе Бошковић (1904– 1990) и Александар Дероко (1894–1988). У деценијама које су уследиле, уследила је постепена обнова,²⁰⁸ која је до сада донела знатне резултате.²⁰⁹ Испитани су и у одређеној мери рестаурирани манасијски бедеми и ровови.²¹⁰ Извршена је конзервација живописа.²¹¹ Изведени су обимни радови на Деспотовој кули.²¹²