Агилни и предузимљиви архимандрит Евгеније Симеоновић102 је током свог управљања Манасијом (1854–1861) учинио много за црквено благољепије и обезбедио прикладне услове за богослужбени и молитвени живот манасијске обитељи: опремио је цркву сасудима, одеждама, свим богослужбеним књигама, певницама, позлаћеним архијерејским и књажевским троновима, амвоном, полијелејима...103 Такође је обновио монашки конак, украсио га иконама, портретима владарâ и митрополитâ, географским картама, сликама и другим потрепштинама и опремио га потребним намештајем, поправио и оспособио манастирску воденицу, засадио виноград, за манастир откупио удео у још воденица на Ресави, земљу и оранице... Из архивске грађе сазнајемо како је он намеравао да обнови и велелепну манастирску трпезарију, као и Деспотову кулу. У извештају од 26. јануара 1856. године, Симеоновић наводи како je „дозвао вешта мајстора Јована Кригера и наложио му, да сочини како план, по коме би се најудесније речена трапезарија могла возобновити, тако и предрачун трошка који би се на ту цељ издати имао. И план и предрачун трошка готов je и обоје у 3 прилога подносим... По овом плану предрачун трошка износи 10.265 фор[инти]. сребра и то без материјала зидарског, дунђерског и столарског.“104 Исте године, 20. фебруара, Симеоновић је Конзисторији у Београду послао извештај у којем каже како „највећа кула од северне стране на граду Манасијском, тако названа Деспотова кула, како које године све горе и горе стоји.“105 Радови на поправци трпезарије и куле, међутим, током 19. века нису вршени. Симеоновић је успео да уради нешто друго, чиме се дичио - наиме, 1859. године он је „монастыръ Манасiю са црквомъ, градомъ и околнымъ предѣломъ, као и са ликомъ Высокогъ Стефана, дао снимити и вешто литографисати, и таквимъ начиномъ овай дивный споменикъ наши побожны предака, као сяйну и велелѣпну древностъ, роду своме у руке предао“.106 Цртеж манастира Манасија са градом и ликом Светог Деспота Стефана урадио је сликар Стеван Тодоровић (1832–1925) по Симеоновићевој наруџбини 1858. године, а литографија је штампана у Бечу 1859. године.107
- Евгеније Симеоновић рођен је 1815. године у Белој Цркви, и на крштењу добио име Евтимије. Основну школу учио је у месту рођења, гимназију је завршио у Сремским Карловцима, философију и право је учио у Пешти a богословију у Вршцу. У Србију је дошао 1839. године. Његову свестрану образованост илуструје и чињеница да се те године појавио његов превод једне песме аустријског песника Алојза Блумауера (Aloys / Aloysius Blumauer, 1755–1798) - уп. [Алојз Блумауер], „Наруменисана ружа (изъ Блумауера)“, [превео] Е[втимије]. С[имеоновић]., Сербскій народній листъ, год. IV, число 29 (20. юлiя 1839): 221. Симеоновић је од 1839. до 1841. године био професор богословије у Београду, а затим је радио као регистратор у кнежевој канцеларији. Замонашен је на Митровдан 1841. године и вратио се на дужност професора богословије. Исте године рукоположен је у чин јерођакона, архиђакон је постао 1844. године, за јеромонаха је рукоположен 1845. године, унапређен је у синђела 1850. године, у протосинђела 1853. године, а 1854. године постао је архимандрит манастира Манасија. И даље је обављао и дужности професора богословије: манасијски архимандрит Евгеније предавао је пастирско и догматско богословље, као и литургику у Београдској богословији. Као научни радник, био је један од неколицине српских клирика који су стекли звање академика. Почасни члан Друштва српске словесности био је од 1848. године. За редовног члана Српског ученог друштва - Одсека за науке моралне, језикословне и литерарне - наименован је 1864. године. После смрти Епископа тимочког Герасима, такође некадашњег манасијског игумана, изабран је и 26. септембра 1865. године посвећен за Епископа тимочког, са седиштем у Неготину. На епископској столици провео је скоро пуних петнаест година, служећи као епископ тимочки до свог пресељења у наручје Авраамово 1880. године. Поред чланка и књиге о историји манастира Манасија које је писао као манасијски архимандрит (уп. С. А. [= Евгеније Симеоновић], „Описъ манастира Манасiе“, Србскiй лѣтописъ, год. XXXVII, кнь, 108 (1864): 51–59; I. E. [= Евгеније Симеоновић], Описъ монастыра Манасiе (У Београду: У Државной кньигопечатньи, 1866)), као архијереј тимочки објавио је неколико беседа (уп. [Евгеније Симеоновић], Рѣчь, коіомъ є княза србскогъ Михаила М. Обреновића III. у повратку изъ Цариграда, приспѣвшегъ на границу Србіе у село Радуєвацъ, поздравіо епископъ неготинскій Евгеній 3. Априла 1867. године (У Београду: Печатня А. Андрића, 1867); [Евгеније Симеоновић], Рѣч коiом є епископъ неготинскій Евгенiй поздравiо княза србскогъ Милана М. Обреновића IV у повратку изъ Ливадіє, приспѣвшегъ на границу Србіє у село Радуєвацъ, 18. oктобра 1871. (У Београду: Државна штампарија, 1871)). Остао је упамћен по својој педантности и учености, по свечаном начину ка који је служио Свету Литургију, али и као врло заслужни манасијски игуман. Уп. Никић, Жујовић и Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841–1947, 295–296; уп. такође Епископ шумадијски Сава [Вуковић], Српски јерарси: од деветог до двадесетог века, 182.
- Уп. I. E. [= Евгеније Симеоновић], Описъ монастыра Манасiе, 19–20.
- Наведено према Томић и Николић, Манасија: историја - живопис, 41.
- Наведено према Томић и Николић, Манасија: историја - живопис, 41.
- Уп. I. E. [= Евгеније Симеоновић], Описъ монастыра Манасiе, 21.
- Снимак ове литографије објављен је у Томић и Николић, Манасија: историја - живопис, 11, сл. 4; за детаљ са изгледом манастирског утврђења према овој литографији, види Симић и Вукадиновић, Утврђење манастира Ресаве, 33, сл. 6; види такође Вера Ристић „Литографија ‘Манасија’ Стевана Тодоровића“, Зборник Народног музеја / Recueil du Musée national, књ. VII (1970): 343–347.