Манастир Манасија, чувен по својој архитектонској монументалности, у својој тврђавом уоквиреној порти чува и један изузетан грађевински бисер — манастирску трпезарију, која плени својом величином, значајем и необичним положајем. За разлику од уобичајених трпезарија које су често интегрисане у оградне зидове манастира, ова трпезарија је слободностојећи објекат, смештен у порти, у срцу манастирског комплекса. Иако урушена и несачувана, ова грађевина са својим величанственим зидовима најбоље је очувано сведочанство првобитног манастирског насеља, и данас засењујући својом складношћу и величином. Трпезарија је замишљена и изграђена као слободностојећи правоугаони објекат. Димензије овог здања су импресивне: трпезарија ресавског манастира Манасија представља највећу средњовековну трпезарију у Србији, дужине 32 и ширине 16,8 метара. Њена пространост је омогућавала смештај између 250 и 300 особа, што може наговестити и бројност монашке заједнице манасијске обитељи.
Трпезарија манастира Манасија
Манастир Манасија, чувен по својој архитектонској монументалности, у својој тврђавом уоквиреној порти чува и један изузетан грађевински бисер — манастирску трпезарију, која плени својом величином, значајем и необичним положајем. За разлику од уобичајених трпезарија које су често интегрисане у оградне зидове манастира, ова трпезарија је слободностојећи објекат, смештен у порти, у срцу манастирског комплекса. Иако урушена и несачувана, ова грађевина са својим величанственим зидовима најбоље је очувано сведочанство првобитног манастирског насеља, и данас засењујући својом складношћу и величином.
Трпезарија је замишљена и изграђена као слободностојећи правоугаони објекат. Димензије овог здања су импресивне: трпезарија ресавског манастира Манасија представља највећу средњовековну трпезарију у Србији, дужине 32 и ширине 16,8 метара. Са површином од око 540 квадратних метара, ова трпезарија највеће је средњовековно здање тог типа у Србији. Њена пространост је омогућавала смештај између 250 и 300 особа, што може наговестити и бројност монашке заједнице манасијске обитељи.
Ресавска трпезарија имала је два нивоа — приземље и спрат. Претпоставља се да је приземље, данас делимично засуто, служило као остава за храну и намирнице, док је просторија на спрату била намењена за обедовање. Но постоје и претпоставке да се у овом здању на спрату можда налазио и скрипторијум, књижница чувене Ресавске школе, како је предложио знаменити историчар уметности Ђурђе Бошковић (1904–1990) и како сматрају поједини истраживачи. Опет, други истраживачи сматрају како је сасвим погрешно ово здање називати библиотеком, попут српског историчара уметности и књижевности Милана Кашанина (1895–1981) — јер оно је, тврди Кашанин, било подигнуто да служи као трпезарија.
Изграђена јужно од цркве, у паралелној поставци, трпезарија прати склад ресавске Цркве Свете Тројице. На главној фасади трпезарије, окренутој ка северу, према цркви, налази се монументални улаз у приземље овог здања, широк 4,1 метар и висок 3,6 метара, симболички наглашавајући њен значај. Још један мањи улаз, ширине око 1,7 метара и висине око 3 метра налази се у источном делу јужног зида. Велики прозори распоређени складно дуж зидова трпезарије у приземљу доприносили осветљености овог простора. У просторији за обедовање на спрату, добро осветљеној са шест прозора на северној и по три на западној и источној фасади, у средишту источног зида налази се полукружна апсида, пресведена полукалотом. Полукалота апсиде изграђена је од сиге комбиноване са опеком; са спољне стране, зид ове апсиде је петостран. Јединствено проширење у средини источног зида приземља, које носи апсиду на спрату, доприноси особености ове грађевине. Према претпоставкама истраживача, у просторији на спрату, испред апсиде, сагласно средњовековним обичајима и праксама, био је постављен игумански сто, што је између осталога разлог смисаоног истицања хијерархијског значаја овог дела просторије.
Начин и техника зидања као и материјал коришћен за изградњу трпезарије манастира Манасије истоветни су онима на кулама и бедемима манастирског утврђења, што сведочи о јединству у изградњи читавог комплекса. Зидови трпезарије грађени су од ломљеног камена, често крупних комада, везаних кречним малтером. Полуобличасти сводови над вратима и прозорима трпезарије изведени су од сиге, уз повремено коришћење блокова пешчара и опеке, што ову грађевину чини репрезентативним примером средњовековне зидарске вештине.
Међуспратна конструкција, која је делила приземље и спрат, била је дрвена. Ову конструкцију носило је 38 попречних греда, а подупирала су је четири стуба, вероватно дрвена, чије су камене базе које указују на оригинално конструктивно решење откривене током археолошких истраживања. Иако зидови нису сачувани у довољној висини, претпоставља се да је трпезарија била покривена дрвеним двоводним кровом, што је било уобичајено у средњовековној Србији. Могуће је да је, с обзиром на значај трпезарије и на начин којим су биле покривене куле ресавске тврђаве, кров био прекривен оловом.
Приземље је имало под од кречног малтера постављеног на набијену земљу, док је под просторије за обедовање на спрату можда био прекривен каменим плочама, као што наговештавају остаци пронађени током истраживања. Унутрашњи зидови приземља вероватно су били омалтерисани, можда и осликани. Просторија на спрату, сада без трагова декорације и живописа, највероватније је била фрескописана, о чему сведочи фреско-малтер у апсиди на спрату трпезарије, у којој су до четврте деценије 20. века били видљиви остаци фресака.
Северну и јужну фасаду ресавске трпезарије красили су тремови, попут испружених руку које су позивале на спрат. Главни улаз у просторију на спрату налази се изнад улаза у приземље, на северном зиду; овај улаз широк је 2,8 метара. Још два мања улаза у просторију на спрату, ширине 1,7 метара, налазе се на јужном зиду. У археолошким истраживањима обављеним половином 20. века откривени су остаци дрвених стубова трпезаријских тремова који указују на обнову након пожара; међутим, пронађени су фрагменти каменог украса указују на могућност да је северна фасада у првобитном периоду била украшена зиданим тремом, као што је то случај у трпезаријама манастира Студеница и Бањска.
Еволуција манастирских трпезарија у Србији, од оних које су биле интегрисане у манастирске зидове до слободностојећих грађевина са две етаже, кулминира у ресавској трпезарији. Она обједињује традицију и иновацију: монументалност трпезарије из манастира Светих Арханђела код Призрена и двоспратни концепт трпезарије манастира Раваница. Ресавска трпезарија тако постаје симбол једног од врхунаца архитектонског развоја у доба Стефана Лазаревића, српског благочестивог Светог Деспота. Истовремено, она је простор који својом архитектуром и положајем сведочи о величини и значају манастира Манасија као духовног и културног средишта.