Вредна је помена чињеница да је, премда манастир Манасија у овом периоду није био у сјајном стању, и с једне стране се налазио у озбиљној кризи, манасијска црква с друге стране остајала репрезентативни пример црквене архитектуре. У 18. веку ковиљска црква сазидана је по угледу на манасијску. У 19. веку, манасијска Црква Свете Тројице била је 1850. године изабрана као архитектонски узор за зидање смедеревске Цркве Светог Георгија; по угледу на католикон манастира Манасија, зограф и неимар Андреја Дамјановић из Велеса (1813–1878) израдио је цртеже и према њима делимично извео смедеревску цркву, која је грађена 1851–1854. године.108 У другој половини 19. века манастир Манасија посетио је Феликс Каниц (Felix Philipp Emanuel Kanitz, 1829– 1904), чувени немачки путописац и археолог, који је забележио изглед манастира Манасија и манасијске цркве на својим цртежима из 1862. и 1876. године,109 и о ресавском манастиру, до којег пут води преко моста на Ресави, прибележио следеће: „На води је тој нови један мост од камена на свод саграђен - пређеш ли га и пођеш ли мало унапред, а ово ти се одмах забели најзнаменитија грађевина што је у Србији, а можда најзнаменитија и у Европи, манастир Манасија, задужбина Високог Стевана.“110 Ове његове речи касније су поновили и Сава Бјелановић (1850–1897)111 и Радослав Грујић (1878–1955).112 Немачки путописац Густав Раш (1825–1878) посетио је Манасију око 1870. године, и премда је ресавска тврђава била у рушевном стању, он је био одушевљен, и изразио се на следећи начин: „Какав импресиван призор! Ниједна рушевина у Немачкој, која је тако богата рушевинама замкова, није на мене оставила тако снажан утисак као призор Манасије.“113 У истом духу се о тврђави али и о драгуљу манасијском, Цркви Свете Тројице, изражава српски географ и дипломата Владимир Карић (1848–1894), који каже како је ова црква по начину зидања наша најлепша стара грађевина.114 Цртеже и скице манастира Манасија у овом периоду урадили су и сликар и архитекта Владислав Тителбах (Franc Ladislav Tittelbach, 1847– 1925),115 и генерал Јован Мишковић (1844–1908).116 Као неко ко је више пута походио манастир Манасија, Каниц је имао прилику да упозна архимандрита Евгенија и његовог наследника игумана и касније архимандрита Кирила Вукелића (рођеног око 1827. године),117 који се на месту настојатеља манастира налазио од 1861. до свог пресељења у Царство Божије 1896. године.
- Уп. Дејан Медаковић, Истраживачи српских старина (Београд: Просвета, 1985), 12–13.
- Уп. Феликс Каниц, Византијски споменици по Србији, превео Александар Сандић (У Бечу: штампано у Царској краљевској дворској и државној штампарији, 1862), Т. II, V; Felix Kanitz, Das königreich Serbien und das Serbenvolk: Von der Römerzeit bis zur Gegenwart. Erster Band. Land und Bevölkerung, Monographien der Balkanstaaten, I. Serbien (Leipzig: Verlag von Bernh Meyer, 1904), 265; Симић и Вукадиновић, Утврђење манастира Ресаве, 34, сл. 7; Игор Борозан, „Илустрација у служби обнове средњовековља. Топографско- историјски прикази из Византијских споменика по Србији Феликса Каницa“, Зограф: часопис за средњовековну уметност, бр. 43 (2019): 197–214: 205, https://doi.org/10.2298/ZOG1943197B.
- Каниц, Византијски споменици по Србији, 22. Каниц је манастиру Манасија посветио велику пажњу - уп. нпр. Kanitz, Das königreich Serbien und das Serbenvolk: Von der Römerzeit bis zur Gegenwart. Erster Band. Land und Bevölkerung, 265–273.
- Уп. Сава Бјелановић, Кроз славенске земље: успомене и биљешке с пута (Задар: Штампарија Шпире Артале, 1897), 252–253.
- Уп. Рад[ослав]. М. Грујић, Православна Српска Црква (Београд: Издавачка књижарница Геце Кона, 1921), 33–34.
- Уп. Gustav Rasch, Der Leuchtthurm des Ostens: Serbien und die Serben (Prag: Dr. F. Skrejšovský, 1873), 307– 316: 308.
- Уп. Владимир Карић, Србија: опис земље, народа и државе, написао проф. В[ладимир]. Карић, илустровао проф. В[ладислав]. Тителбах (Београд: Краљевско-српска државна штампарија, 1887), 816– 817.
- За снимке Тителбахових цртежа манастира Манасија из 1882. и 1887. године, види Симић и Вукадиновић, Утврђење манастира Ресаве, 34–35, сл. 8 и сл. 9.
- Уп. Јован Мишковић, „Неки стари градови и њихове околине у Краљевини Србији [II. Ресава (Манасија). III. Гамзиград. IV. Костолац тимочки (Костол)]“, Старинар Српског археолошког друштва, год. 4, бр. 3 (1887): 65–73, Т. VI; за снимак Мишковићевог плана манасијског града из 1887. године, види Симић и Вукадиновић, Утврђење манастира Ресаве, 31, сл. 5.
- Кирил Вукелић рођен је у Руми; као јеромонах постављен је за игумана манастира Манасија 1861. године, а 1870. године произведен је у архимандрита. За њега је остало забележено да је био је вредан, штедљив, да је био велики патриота и добар домаћин. Значајно је унапредио манастирску економију. Био је делегиран као представник Ресавског среза на Уставотворну скупштину у Крагујевцу 1869. године (али је народна скупштина на првом заседању одбила да га прихвати за представника Ресаваца, будући да је био у монашком чину - уп. Протоколи Велике народне скупштине држане 10. јунија 1869. године у Крагујевцу (Београд: Државна штампарија, 1870), 12). Као члан Српског пољопривредног друштва, активно је сарађивао и размењивао искуства са његовим члановима; 1873. године овом друштву даровао је „шест ока семена од разне зелени“ које је произвео на манастирској економији - што је било довољно за читаво Друштво. Премда је имао прилике да напредује у црквеној каријери, није хтео да напушта манастир ни онда када је било изгледа да буде унапређен на виши и бољи положај. За кратку биографију Кирила Вукелића, уп. М[ирко]. [М.] Тишма, „Вукелић, Кирил, архимандрит, настојатељ (? - ман. Манасија, 11. VIII 1896)“, у: Српски биографски речник 2. В–Г, гл. ур. Чедомир Попов, ур. Злата Бојовић, Марија Клеут, Божидар Ковачек, Војислав Марић, Петар Микић, Миливој Ненин, Сретен Петковић, Даница Петровић, Саво Скоко, Мирослав Тимотијевић, Лепосава Шелмић и Марица Шупут, ред. Милица Бујас и Татјана Пивнички-Дринић (Нови Сад: Матица српска, 2006), 422; уп. такође Стојадин Томић, Манастири и цркве у Горњој Ресави (Деспотовац: Народна библиотека „Ресавска школа“ - Београд: Културно просветна заједница Србије, 2023), 96–100.