Манастир Манасија: историја

Енглески путописац Андрју Арчибалд Пајтон (Andrew Archibald Paton, 1811–1874), британски дипломата, оријенталиста и књижевник, посетио је манастир Манасија баш негде у то време, тачније 1843. године. У свом опису манастира Манасија није сакрио одушевљење ресавском тврђавом, за коју додаје како вреди путовања до Србије преко читаве Европе, и манасијском црквом. Из његових бележака можемо наслутити због чега су обнове манастира Манасија биле тако скромне: од њега сазнајемо да су манасијски монаси били обучени у поцепане и дроњаве расе. Но Британац је у својим утисцима из манастира Манасија написао и да су упркос сиромаштву у своме манастиру његови домаћини били веома гостољубиви и предусретљиви, а од њега сазнајемо да ресавским монасима упркос сиромаштву књига није била недоступна - читали су књиге и успевали су да прате и световну литературу, будући да су са посетиоцем који је допутовао издалека разговарали о Робинсону Крусоу, роману британског књижевника Данијела Дефоа (Daniel Defoe, 1660–1731).⁸⁰ За манасијске монахе Пајтон је као светски путник представљао савременог им Робинсона Крусоа, будући да ниједан од њих, како пише Пајтон, по сопственом признању није никада путовао даље од Сирмијума, односно од Сремске Митровице: енглеском госту ресавски домаћини пожелели су да на своме путу никада не буде у опасности и не заврши на пустом острву као Крусо, којег је Господ на крају ипак избавио и вратио у домовину, породици и пријатељима, те да га свемогући Бог штити и сачува на путовању и избави од сваке невоље.⁸¹ Упркос материјалној оскудици, обнова Манасије ипак није стајала. Власти аутономне српске кнежевине, која се формално и даље налазила у склопу Османлијског царства, у овом периоду успевале су да се старају и за очување и заштиту споменика културе, посебно се бринући за манастир Манасија.⁸² Ангажовањем Митрополита Петра и Попечитељства просвештенија током 1843. и 1844. године, под покровитељством књаза Александра Карађорђевића,⁸³ године 1844. уговорени су радови на манасијској цркви. Зидарски мајстор Настас Стефановић и мајстори Јозеф Штајнлехнер и Јохан Кригер са својим калфама су током 1844. године извели обимне радове на самој цркви, поправљајући између осталога фасаду, кубета, кров, сводове,⁸⁴ притом пазећи на живопис, а нарочито на лик Светог Деспота Стефана, за који се старало и Попечитељство просвештенија, које је - „будући je опредељено да се у стари молерај у црквама не дира“ - нарочитом напоменом наложило да „да лик Деспота Стефана који се у Манасији находи, у целости сачуван буде, и гди би какова поправка са стране лепљења нуждна била, такова да се с највећом пажњом употреби“.⁸⁵ Било је предвиђено да се у оквиру ових радова поправи и зид изнад капије манастирске, односно изнад улаза у ресавску тврђаву, како камење које је из зида испадало не би угрожавало безбедност.⁸⁶ Ова обнова из 1844. године сачувала је манастирску цркву од даљег пропадања и - према речима Стевана Томића (1903–1992) - „омогућила да се овај споменик културе одржи до наших дана“.⁸⁷