Манастир Манасија: историја

Ревносни монаси манасијски су, међутим, манастир обнављали и изнова подизали. Током 19. века манастир је опет постао активан - постао је дом монашке обитељи, која је с друге стране вредно радила на обнови манастира. Ове обнове, међутим, спровођене током прве половине 19. века, биле су по свом обиму скромне. У земљи исцрпљеној вековним ропством, још увек не заиста ослобођеној, није било ни услова ни средстава за неку темељнију обнову. Док је обнова полако спровођена, поједини аутори су гледајући Манасију остајали задивљени, док је друге посматраче опет разрушени изглед светиње тиштио и погађао. Тако је Атанасије Николић (1803–1882) описао лоше стање у ком се манастир налази. У тексту који је објавио 1841. године, он је исказао своју бригу за манастир, жалећи што се у Србији не улаже више за бригу о културним споменицима, критикујући неразумевање значаја српске историјске баштине, немарност и пасивност, позивајући нацију на колективну одговорност. Кроз преглед историје манастира Манасија, он читаоце подсећа на славна времена немањићке државе. С друге стране, његов опис доноси и значајне податке. Николић бележи и да је манасијска Црква Свете Тројице прокишњавала у Карађорђево доба, да ју је тада препокрио и обновио цео кров, укључујући и кубе, кнез Милија Здравковић (†1814), и да ју је када је двадесет година касније поново почела да прокишњава поново покрио његов син, оберкнез Милосав Здравковић Ресавац (1787–1854).⁷⁷ О лошем стању манасијске цркве сведочи и извештај комисије коју je кнез Милош задужио да прегледа стање манастира и цркава у тадашњој Кнежевини Србији, од 7. децембра 1839. године, у којем се за Манасију каже: „Манастир je овај изнутра сасвим у рђавом стању и за људе опасан, будући да из целога свода непрестано камење пада, тако да братство и народ у великој су опасности богослуженије обдржавати, и да много прокисава, чега ради и темпло, које je већ готово, не може се наместити, док се сав манастир не препокрије и она места, од куда камење пада, не оправе.“⁷⁸ Писмо Самуила Јанковића, настојатеља манастира Манасија, које је он 3. августа 1842. године послао у Митрополију у Београд, такође осликава тадашње манасијске прилике. Митрополита београдског Петра Јовановића (1800–1864) јеромонах Самуил о стању манастирске цркве извештава следеће: „Познато je Вашему Високопреосвештенству како се света ова обитељ у лошем стању налази и како од времена на време све већма рони се и ко паденију приближује ce. Ово стање паденија њеног од пре je y мањем степену показивало се и могло му се колико толико с помоћу притицати, но ево сада учестало се и бојим се, ако се увелича, да ће се црква сасвим упропастити. Пре неког времена из средине свода над иконостасом један велики камен испао je, па и други поред њега готови су процепити се, а после ове много изливене кише, почем су сводови због лошег покривача много накисли, са северне стране пред северним вратима средина свода, баш у средини сводне пупчасте висине, округлост једна од аршина велика изметла се и доле пала. Ова шупљина многочастним свода мањим и већим каменим парчадима све већа и опаснија бива, и ако се што скорије у помоћ не притече, неће се без велике опасности нуждно богослуженије одправљати моћи.“⁷⁹ Из наведених сведочанстава може се закључити како су обнове цркве спроведене током прве половине 19. века биле више пуке поправке, које нису могле да осигурају ни цркву ни безбедно вршење богослужења.