Српски добровољачки одреди ослободили су почетком 1788. године знатан део централне Србије, проширујући ослобођену област и наредне године, те се и манастир Манасија убрзо нашао на ослобођеној територији.47 Но када је аустријска војска почела да трпи поразе на другим фронтовима и да се повлачи, вратили су се и Турци, кажњавајући становништво које није избегло у још једном таласу сеоба. Од септембра до новембра 1790. године у Темишвару је одржан српски црквено-народни сабор, на ком је половином септембра студенички архимандрит Василије Радосављевић (око 1746–1816) делегате обавестио о томе како су Турци негде у августу 1790. године код манастира Манасија на превару погубили око 200 Срба, које су позвали на преговоре о предаји.48 Сва је прилика да је у то злодело био умешан јањичарски заповедник Дели Ахмед (?–1791) са својим ратницима, који је баш у том периоду харао Србијом, и који је ресавском монаху Глигорију нешто раније упутио писмо са условима предаје народа, потписавши се као Ахмед–паша.49 Није јасно да ли је Глигорије манасијски монах или монах неког другог ресавског манастира; ако је Глигорије калуђер манастира Манасија, то би значило да је у том тренутку у манастиру био обновљен монашки живот. Ово не би било немогуће, уколико су тврдње из приповести које су записали Симеоновић и Веселић поуздане, односно уколико је тачно да су Турци напустили манасијску тврђаву неколико година пре почетка последњег аустријско-турског рата. Време краткотрајног ослобођења, међутим, брзо је прошло; и премда су одредбама Свиштовског мира склопљеног између зарађених царевина 1791. године побуњени Срби били амнестирани, ускоро су морали да трпе још теже намете, као и терор турског башибозука, одметнутих јањичара, и напослетку свирепих београдских дахија. Ово неподношљиво стање, међутим, опет и опет давало је подстрек новим и новим тежњама за ослобођењем. После сече кнезова у фебруару 1804. године, онда када је изгледало да више нема никога ко би могао повести побуну против дахија, букнуо је устанички пламен. И убрзо запалио читаву Србију, разбуктавши се у Ресави.
- Уп. Тричковић, „Ћуприја и средње Поморавље до Првог српског устанка“, 158–159; Мирко Богићевић, Стеван Синђелић, ресавски војвода и његово доба (Београд: „Вук Караџић“, 1989), 20.
- Уп. Тричковић, „Ћуприја и средње Поморавље до Првог српског устанка“, 159–160; Васа Чубриловић, Одабрани историјски радови (Београд: Народна књига, 1983), 62; Бранко Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791–1848 (Београд: Просвета - Републички завод за заштиту споменика, 1986), 80; Небојша Ђокић и Љубодраг Поповић (прир.), Браничевска епархија у првој половини XIX века, Историјски архив Пожаревац, Посебна издања, књ. 2 (Пожаревац: Историјски архив Пожаревац, 2005), 51, 174; Добривоје Јовановић, Јагодинска, Ћупријска и Параћинска нахија у Првом и Другом српском устанку (Јагодина: Историјски архив Јагодина, 2009), 19–20.
- Уп. Тричковић, „Ћуприја и средње Поморавље до Првог српског устанка“, 159; Богићевић, Стеван Синђелић, ресавски војвода и његово доба, 23; Јовановић, Јагодинска, Ћупријска и Параћинска нахија у Првом и Другом српском устанку, 19.