Манастир Манасија: историја

Али сам манастир Манасија у Ресави у исто то време пролазио је кроз тежак период и трпео је страдања. У турском попису из 1741. године тврђава Ресава помиње се као напуштена и ненасељена.⁴³ Међутим, у годинама или деценијама које су уследиле, у задужбину Светог Деспота Стефана поново су се уселиле Османлије. Ресавска тврђава поново је постала турско насеље, а прелепа манасијска црква је изгледа још једном коришћена као помоћна зграда. Но каква је тачно судбина самог манастира била у том периоду није нам познато. Подаци о дешавањима у манастиру Манасија од 1739. године до краја 18. века су оскудни. Неколико графита урезаних у фрескопису манастирске цркве током друге половине 18. века нити су јасно нити конкретно сведочанство о манасијским приликама у то време. Оно што можемо претпоставити јесте да је Манасија делила судбину народа, који је страдао под османлијском влашћу. На такву претпоставку наводе нас и сачувана историјска сведочанства. Према белешкама са терена које је записао аустријски ухода, картограф и заставник аустријске војске Франц Ксавер Покорни (1753/1757–1832) извршавајући своју шпијунску мисију 1784. године, Манасија је утврђење на Ресави, некадашњи манастир који су заузели Турци, а у том тренутку резиденција неког Мехмета Баше [ОИС 54: 56]. Покорни у свом дневнику препричава како се 26. септембра 1784. године манасијски Мехмет Баша придружио њему и калуђеру Пајсију на путу до Кладова и Сипа, са ког су се заједно вратили 22. октобра исте године; путовање су окончали у тврђави Манасија, где их је сапутник Баша, као господар тврђаве („Herr des Schlosses“), угостио ручком [ПО 119]. Према записима Покорног, црква која се налази у средини утврде још увек је у прилично добром стању, али су Турци у цркви оштетили и оскрнавили живопис и фреске [ОИС 54: 56]. О манастиру Манасија у овом периоду сачувана су и нека секундарна сведочанства, путописног и усменог карактера, и то посредно, код аутора са половине 19. века. Издвајају се белешке о Манасији које су оставили архимандрит Евгеније Симеоновић (1815–1880), доцнији епископ неготински, и Јосиф Веселић (1823–1873); Симеоновић каже како је ове белешке прикупио у разговору са старијим мештанима, очевицима османлијске управе Манасијом, односно у разговору са старцем Рајком и старицом Настом из села Буковца које се налази поред манастира. Ове забележбе записане су негде око 1860. године, и убрзо објављене.⁴⁴ Према овим усменим сведочанствима, у другој половини 18. века у ресавској тврђави живео је турски диздар са Турцима и булама; Турци су „манастир поружили“,⁴⁵ у цркви су држали коње и другу стоку, користећи цркву као коњушницу; око тврђаве било је турских ханова, а ту је била подигнута и џамија коју је срушио гром; испод манастира пак, на реци Ресави налазила се турска бања.⁴⁶ Негде четири године пре Кочине крајине, односно негде око 1784. године, Турци су, према сведочанствима очевидаца које су записали Симеоновић и Веселић, без икаквог притиска и силе, сами напустили ресавску тврђаву и одселили се. Иако ова сведочанства могу бити сасвим аутентична морамо их, међутим, узимати са резервом, с обзиром на њихову усмену природу и на период од више од пола века који је протекао до тренутка када су записана. Како год било, премда је Манасија за Турке губила и војни и економски значај, страдање је није мимоилазило. Аустријско-турски рат који је букнуо 1787. године захватио је и српске земље и претворио их у бојно поприште, а турска освета тврђаву манастира Манасија убрзо је претворила у место једног суровог злочина.