и покровитељ, храбри јунак који је у боју задобио поштовање монголског силника Тамерлана, у народном и црквеном предању уписан је као Свети, као весник Будућега, као грађанин Долазећег Царства. Деспот српски Стефан Лазаревић приказан је са ореолом у живопису српских манастира Манасија, Каленић, Љубостиња, Руденица, Копорин, Добрун...
Фигуру Деспота Стефана, поред сачуваних документарних извора, домаћих и страних хроника и путописа, најпре осветљује Житије које је написао Константин Философ, Деспотов савременик. Овај хагиографски спис одликује се правом историјском фактографијом, како је приметио Радован Пилиповић у свом чланку о Светом Деспоту. Наслов овог житија гласи: Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочестивога господина Деспота Стефана, написано по заповести и захтеву најсветијег Патријарха све српске земље Кир Никона и дворских начелника и виђањем трисветога јављања, док је сам Деспот Стефан тражио да ово буде. Пилиповић подвлачи оригиналност овог наслова, и примећује: „Већ се у наслову откривају трансцендентни и драматуршки детаљи: упокојени владар се јавља на чудесан начин писцу његовог житија. Ауторство има благослов и врховну санкцију Српског Патријарха...“
Активно учешће Деспота Стефана у изградњи српске црквености и побожности није прекинуло његово упокојење у месту Главица 19. јула 1427. године (место његовог уснућа обележио је Ђурађ Зубровић, који је подигао мермерни кенотаф, који се налази у порти Цркве Светог Пророка Илије данашњих марковачких Црквина код Младеновца), на шта указује и његово Житије које је написано најкасније већ 1431. године. Деспотова задужбина, манастир Ресава, чувенији као Манасија, у којем се налази његова ктиторска гробница, наставио је да блиста просветом и побожношћу, сијајући после толико векова и данас - сада већ као место култа Светог Деспота Стефана. Деспотова светост, на коју је негована успомена у народној и црквеној побожности, озваничена је уписом његовог имена у црквени календар. Пре сто година, на Ванредном заседању Св. Архијерејског Сабора одржаном у Пећи од 26. до 27. августа 1924. године, Патријарх српски Димитрије Павловић покренуо је питање званичног уписа Деспота Стефана у диптихе Светих Срба. Како напомиње Пилиповић, неколико година касније, „Патријарх Димитрије је на бденију 19. јула 1927. прогласио Деспота Стефана за Светитеља, предложивши Сабору да се његово име упише у диптихе Светих, а за ту прилику му је написао службу која је литографски умножена.“