балканским приликама“, овај сусрет српскога Деспота Стефана Лазаревића и ромејског цара Јована VIII Палеолога, ван српских земаља, далеко од Цариграда, на угарском двору, био је један у низу покушаја да се пропадање хришћанских држава заустави, и да се пружи отпор завојевачима са Истока. Но преговори са угарским краљем Жигмундом - вођени од 22. јуна до 24. августа 1424. године - о стварању једне шире антиосманске коалиције, нису донели резултате, јер је још истога лета султанов представник склопио примирје са угарским владарем.
Европа онога времена гледала је да себи прибави корист. Тако је православним великодостојницима на истим преговорима предлагана црквена унија. Интереси западних сила - најпре млетачки и угарски - били су изнад општехришћанских. Али српски владар издизао се изнад подела, истовремено брижно чувајући своју веру и предање у којем је поникао. Нешто раније, Деспот Стефан је за време свог боравка у Угарској, на Видовдан, 15. јуна 1424. године - „на празник светих мученика Вита и Модеста, лета Господњег хиљаду четиристо двадесет четвртог“ - упутио једно писмо својим угарским службеницима (Деспот је био и угарски барон), од којих је тражио да поштују права монаха павлинског манастира Светог Лаврентија код Будима, којима је наиме угарски краљ Жигмунд обећао слободу кретања и трговања сољу. Ово писмо данас се чува у Мађарском државном архиву у Будимпешти (са латинског на савремени српски језик превео га је Александар Крстић).
Српски државник који је бринуо и о правима римокатоличких монаха, бринуо се још више о својим сународницима и о својој земљи. О Цркви Христовој, чији је био и члан и покровитељ и заштитник, старао се по преимућству. Успомена на овог богољубивог владара, који је „као Боговидац Мојсије четрдесет година водио народ свој и бранио од ропства турског“ (како се наводи у Акатисту Светом Деспоту који је саставио Мирко Нанић) није избледела. Као светога угодника Божијег, Православна Црква препознала га је недуго по његовом пресељењу у наручје Авраамово. Његово Житије Константин Философ написао је неколико година по уснућу Светог Деспота. Као Свети, Стефан Лазаревић прослављан је у Србији; у Русији још од 15. века; од 17. века се помиње као Свети и у неким чешким месецословима.