двадесетак година направљено је неколико дигиталних типографских писама - фонтова, намењених корисницима ћирилице на рачунарима. Један од њих, фонт Ресавска БГ, аутора Оливере Стојадиновић, користе редакције домаћих часописа, нарочито црквених гласила, као и неколико издавачких кућа.)
Стефан Лазаревић је за просветну и научну делатност ове школе изабрао и ангажовао читав низ врхунских стручњака - монаха писаца, преводилаца, књижевника, преписивача, краснописаца, илуминатора - црквену, књижевну, научну и културну елиту тога доба. У српску деспотовину, вођену мудрим и побожним владаром, поред монаха из источних и јужних земаља тада се сабрао и културни свет из других крајева, најпре оних поробљених, тражећи слободу: у Србију су тада пристигли учени људи из Цариграда и других градова, градитељи, уметници, калиграфи, књижевници, чувари античке културе. Давно је Павле Поповић записао: „У поређењу с немањићском, држава деспотова је значила опадање; књижевност његовог времена, међутим, не значи падање нимало. Полет српске средњовековне књижевности био је сувише велики, те није могао бити сломљен...“
Тако је Деспотова Србија постала прибежиште монаха и угрожене књижевности и науке. Но овај српски владар дао је и лични допринос српској књижевности, као аутор. Из његовог пера сачуване су драгоцене речи Слова љубави, једног од најлепших кратких књижевних састава на српском језику, према речима великог историчара српске књижевности Јована Деретића. Деспоту је приписан и Запис на косовском мраморном стубу. Сачуване повеље Деспота Стефана такође говоре о лепоти његовог књижевног стила и израза, доносећи читаоцима и аутобиографске елементе, што чини и Деспотов увод за Законик о рудницима. Из тог разлога, на другом месту, Павле Поповић је забележио: „Деспот Стеван је не само мецена и заштитник књижевности, но и писац; за њега се говорило да је био нови Птоломеј...“
Експлозија грађевинарства, задужбинарства, књижевне и културне делатности у време Деспота Стефана Лазаревића, праћена једном пуноћом црквеног живота, указује на духовну и културну обнову у сутону српске средњовековне државности. Она је била могућа у земљи којом је управљао такав благочестиви владар, који је од својих савременика био препознат као изузетна личност. Хришћански витез, црквени ктитор